Page 110 - Alhemičar

– А зашто срца не кажу људима да треба да наставе
да следе своје снове? – упита младић Алхемичара.
– Зато што би у том случају срце највише патило. А
срца не воле да пате.
Од тог дана младић је схватио своје срце. Затражио
је да га више никад не напушта. Затражио је од њега да
се стегне у грудима и да му да знак за узбуну када се
удаљи од својих снова. Младић се заклео да ће увек
очекивати тај знак и да ће га следити.
Те ноћи је све испричао Алхемичару. И Алхемичар
је схватио да се младићево срце вратило Души Света.
– Шта ћу сад? – упита младић.
– Настави у правцу Пирамида – рече Алхемичар. – И
настави да обраћаш пажњу на знакове. Твоје срце је већ
у стању да ти покаже где је благо.
– Да ли је то оно што је још требало да знам?
– Не – одговорио је Алхемичар. – Треба да знаш
следеће: „Пре него што ће остварити неки сан, Душа
Света увек настоји да провери оно што си научио током
пута. Она то не чини из злобе, него да бисмо могли,
заједно с нашим сном, да такође овладамо лекцијама
које смо научили идући према њој. То је тренутак када
већина људи одустаје. То је оно што ми у пустињи
имамо обичај да кажемо: Tумрети од жеђи у тренутку
кад су се палме већ појавиле на хоризонту.T Потрага увек
почиње Почетничком Срећом. А редовно се завршава
стављањем Освајача на Пробу.“
Младић се присети једне старе пословице из своје
домовине. А она каже да најмрачнији тренутак наступа
уочи самог изласка сунца.

110