Page 112 - Alhemičar

није било до онога што је прошло, ни до онога што ће
бити; задовољавало се такође посматрањем пустиње и
заједно с младићем напајало се Душом Света. Он и
његово срце су постали велики пријатељи, тако да нису
могли један другога да издају.
Када би срце проговорило, настојало је да подстакне
снагу младића коме су понекад дани ћутања изгледали
ужасно досадни. Први пут му је срце причало о
његовим великим врлинама: о његовој храбрости да
напусти овце, да живи своју Личну Легенду и о његовом
радном жару у продавници кристала.
Такође му је указало на још нешто што младић
никада није приметио: опасности крај којих су прошли
сасвим близу, а да их он није ни опазио. Његово срце
му је рекло да је једном сакрило пиштољ који је украо
од оца, јер се плашило да ће се њиме ранити. И сетило
се једнога дана када је младићу припала мука усред
поља, када је повраћао а затим утонуо у дуг сан. Тада су
га на путу очекивала два разбојника који су намеравали
да му отму овце и да га убију. Али пошто се младић
није појављивао, одлучили су да оду, помисливши да је
младић пошао неким другим путем.
– Да ли срца увек помажу људима? – упита младић
Алхемичара.
– Само онима који живе своју Личну Легенду. Такође
много помажу деци, пијанима и старима.
– То значи да нема опасности?
– То само значи да срца дају све од себе – одговори
Алхемичар.
Једног поподнева прошли су кроз логор једног од
племена. Било је Арапа у снежно белим одорама, а
оружја је било свуда наоколо. Људи су пушили наргиле
и причали о биткама. Нико није обратио посебну
пажњу на посетиоце.

112