Page 113 - Alhemičar

– Нема никакве опасности – рече младић, када су
мало одмакли од логора.
Алхемичар се разбеснео.
– Веруј своме срцу – рече – али не заборави да си у
пустињи. Када људи ратују, Душа Света такође осећа
крике борбе. Нико не може да избегне последице било
чега што се догађа под сунцем.
TСве је само једноT, помисли младић. И као да је
пустиња хтела да покаже да је стари Алхемичар био у
праву, два коњаника избише иза двојице путника.
– Не можете даље – рече један од њих. – Налазите се
на подручју на коме се воде борбе.
– Нећу предалеко – одговорио је Алхемичар,
продирући погледом дубоко у очи ратника. Они се за
неко време смирише, а затим се сложише да ова
двојица могу да наставе пут.
Младић је све то опчињено посматрао.
– Покорио си их погледом – примети он.
– Очи показују снагу душе – одговори Алхемичар.
TУ праву јеT, помисли младић. Приметио је у оној
гомили војника како их један од њих нетремице
посматра. А био је толико удаљен да му се није могло
тачно назрети ни лице. Али младић је био сигуран да је
гледао право у њих.
Најзад, када су кренули преко једне планине која се
пружала ширином целог хоризонта, Алхемичар рече да
им треба још два дана да стигну до Пирамида.
– Ако ћемо се ускоро растати – рече младић – научи
ме Алхемију.
– Већ знаш. Она се састоји у продирању до Душе
Света и проналажењу блага које нам она чува.
– Нисам на то мислио. Мислио сам на претварање
олова у злато.

113