Page 114 - Alhemičar

Алхемичар је, поштујући тишину пустиње,
одговорио младићу тек када су застали да нешто поједу.
– Читава Васељена се развија – рече он. – А за
мудраце, злато је најразвијенији метал. Не питај ме
зашто; не знам. Само знам да је Традиција увек у праву.
Људи су ти који нису добро растумачили речи мудраца.
И уместо да буде симбол развоја, злато је постало
сигнал за ратове.
– Ствари говоре многе језике – рече младић. – Видео
сам када је блејање камиле било једноставно блејање,
затим је постало знак опасности и најзад се поново
претворило у блејање.
Заћутао је. Сигурно је Алхемичар све то већ знао.
– Упознао сам праве алхемичаре – настави. –
Затварали су се у лабораторије и покушавали да се
развијају као злато; откривали су Камен Мудрости. Јер
су били разумели да кад се нешто развија, развија се све
око њега. Други су дошли до Камена случајно. Већ су
имали дар, душа им је била буднија од душа осталих.
Али ти се не рачунају, јер су ретки. Неки су, коначно,
тражили само злато. Ти никада нису открили тајну.
Заборавили су да олово, бакар, гвожђе такође имају
своју Личну Легенду коју треба да остваре. Онај који се
меша у туђу Личну Легенду никада неће открити
сопствену.
Алхемичареве речи зазвучаше као нека клетва. Он се
саже и узе једну шкољку с пустињског тла.
– Ово је некада било море – рече.

– То сам већ приметио – узврати младић.
Алхемичар је рекао младићу да стави шкољку на
уво. Он је то много пута радио кад је био дете и слушао
је шум мора.

114