Page 115 - Alhemičar

– Море је и даље у овој шкољци, јер је оно његова
Лична Легенда. И никада је неће напустити, све док
пустињу поново не прекрије вода.
Затим узјахаше коње и наставише у правцу
Египатских Пирамида.

Сунце је почело да залази када младићево срце даде
знак за опасност. Били су усред огромних дина и
младић је погледао према Алхемичару, али овај као да
ништа није примећивао. После пет минута, младић је
уочио испред њих два коњаника, чије су се силуете
оцртавале према сунцу. Није стигао ни реч да каже
Алхемичару, а два коњаника се претворише у десет, а
затим у сто, све док нису прекрили огромне дине. Били
су то ратници обучени у плаво, с црном тијаром на
турбану. Лица су им обавијали плави велови из којих су
им вириле само очи.
Иако су биле далеко, очи су показивале снагу
њихових душа. А те очи су говориле о смрти.

•

Обојицу су одвели у војни логор који се налазио у
близини. Један војник је гурнуо младића и Алхемичара
у неки шатор. Тај шатор се разликовао од оних које је
упознао у оази; у њему се налазио заповедник са својим
официрима.
– Ово су уходе – рече један од људи.
– Ми смо само путници – одговори Алхемичар.
– Виђени сте у непријатељском логору пре три дана.
И разговарали сте с једним њиховим ратником.
– Ја сам човек који путује пустињом и познаје звезде
– рече Алхемичар. Немам никаквих обавештења о

115