Page 96 - Alhemičar

тога није видео. Било је само неколико књига на
гомили, кухињски шпорет и теписи препуни
тајанствених цртежа.
– Седи, скуваћу чај – рече Алхемичар. – А заједно
ћемо појести ова два кобца.
Младић је посумњао да је реч о она два кобца које је
видео претходног дана, али не рече ништа. Алхемичар
је запалио ватру и убрзо је пријатан мирис печења
испунио шатор. Био је бољи од мириса наргила.
– Зашто си хтео да ме видиш? – упита младић.
– Због знакова – одговорио је Алхемичар. – Ветар ми
је испричао да ћеш доћи. И да ће ти бити потребна
помоћ.
– Нисам то ја. То је онај други странац, Енглез. Он те
је тражио.
– Он мора да пронађе друге ствари пре него што се
сретне са мном. Али на правом је путу. Почео је да
посматра пустињу.
– А ја?
– Када неко нешто жели, читава Васељена се завери
да му помогне да оствари свој сан – рече Алхемичар,
понављајући речи старог краља. Младић је схватио. Још
један човек се нашао на његовом путу да би га одвео
његовој Личној Легенди.
– Значи, поучићеш ме?
– Не. Ти већ знаш све што треба да знаш. Само ћу ти
омогућити да наставиш правим путем ка свом благу.
– Међу племенима бесни рат – понови младић.
– Ја познајем пустињу.
– Већ сам нашао своје благо. Имам једну камилу,
новац који сам уштедео радећи у продавници кристала
и педесет златника. У својој земљи могу да будем
богаташ.

96