Page 189 - Tom Filips - Ljudski rod

Treba spomenuti i Trofima Lisenka, sovjetskog
agronoma čije su krajnje pogrešne ideje doprinele gladi i u
Sovjetskom Savezu i u Kini, kako smo naveli u trećem
poglavlju. Za razliku od Galtona, Lisenko nije imao
nikakvih istinskih naučnih uspeha da malo ublaže njegovo
nasleđe. Samo je preterano grešio.
Lisenko je potekao iz siromašne porodice, ali brzo se
uzdigao do vrha sovjetske agronomije zahvaljujući nekim
ranim uspesima u podsticanju semena da daje plod bez
potrebe da se presađuje tokom hladnih zima. Vremenom je
postao Staljinov ljubimac, što mu je dalo dovoljno moći da
nameće svoje ideje čitavoj sovjetskoj naučnoj zajednici.
Te ideje nisu bile ispravne – nisu bile ni blizu ispravnih
– ali su odgovarale ideološkim predrasudama Lisenkovih
komunističkih gospodara. Uprkos tome što je genetika do
tridesetih godina postala prilično razvijena naučna
disciplina, Lisenko ju je u potpunosti odbacivao, poricao je
čak i postojanje gena jer taj stav podržava individualistički
pogled na svet. Genetika kaže da je ponašanje organizama
utvrđeno i nepromenljivo, dok je Lisenko verovao da
promena okoline može da poboljša organizam i prenese ta
poboljšanja na njegovo potomstvo. Jedna vrsta useva u
povoljnoj sredini može čak da se pretvori u drugu. Redove
biljaka treba sejati zbijenije, savetovao je Lisenko ratare,
zato što se biljke iste „klase“ ne nadmeću međusobno za
svetlost, vodu i hranu.
Ništa od svega ovoga nije bilo tačno, štaviše, bilo je
očigledno pogrešno, za šta je dokaz činjenica da su pokušaji
primene tih načela završavali jalovo. To nije sprečilo
Lisenka da očuva svoju političku moć i uguši sve kritike –
do mere da su brojni sovjetski biolozi ostajali bez posla, da
su hapšeni ili čak ubijani ako su odbijali da se odreknu
genetike i prihvate Lisenkova načela. Tek kad je Hruščov
smenjen 1964. ostali naučnici najzad su uspeli da ubede
partiju da je Lisenko šarlatan, pa je u tišini sklonjen.