Page 139 - Albert Pike - Moral i Dogma

duguje svom Bogu, u odbrani i održavanju svog statusa koji mu je On dao u kreaciji. Ovaj princip ne
može sirovost neznanja da uguši, ni slabost da poništi. On čini da je patnja čoveka bedna kada on treba
da reaguje; i težeći da održi za sebe svoje prvobitno mesto, dato od Proviđenja, on sa prezrenjem
odbija arogantnu drskost Tirana i brani nezavisnost vrste čiji smo deo.

Mudar i dobro informisan Mason neće prestati da bude poklonik Slobode i Pravde. On će biti spreman da
stavi sebe u njihovu odbranu, gde god je to potrebno. One ne mogu biti sporedne stvari za njega, jer je
njegova sloboda kao i sloboda nekog drugog čoveka, sa čijim je zaslugama i osobi-nama upoznat,
povezana s borbom koja predstoji; ali, njegova privrženost će biti uzrok, kao stvar čovekova, a ne samo
stvar zemlje. Gde god su narodi koji razumeju vrednost političke pravde, i koji su spremni da je brane, to
je njegova zemlja; i gde god on može u najvećoj meri da doprinese širenju ovih principa i stvarne sreće
čovečanstva, to je njegova zemlja. On i ne želi ni jednoj zemlji neke druge pogodnosti, već samo pravdu.

Pravi Mason poistovećuje poštovanje svoje zemlje sa svojim vlastitim. Nema toga što će više doprinosi
lepoti i sjaju nečije zemlje, nego čuvanje njenih građanskih i verskih sloboda od svih neprijatelja. Svet
nikada neće voljno dozvoliti da izumru imena onih rodoljuba koji su, u raznim vremenima primili na

svoja prsa nasrtaje drskih neprijatelja na grudi njihove zemlje.

One, takođe, doprinose, u ništa manjoj meri, lepoti i sjaju te zemlje. U njoj, kao i svuda, pravda bi trebalo
uvek da bude sprovođena, a ne odbačena, prodata, ili bilo kome ukinuta; moraju se imati u vidu interesi

siromašnih, oni ne smeju da gladuju, da budu bez krova nad glavom i da na sav glas vape za poslom; dete
i slabašna žena ne smeju da budu iscrpljivani, čak i kalfe ili robovi ne smeju biti plaćeni samo hranom i
isceđeni i nemilosrdno kažnjavani. Najveći Božji zakoni milosti, humanosti i sažaljenja, moraju svuda
biti primenjivani, ne samo po propisima, već i po snazi javnog mjenja. I da se onome koji radi, često uz
psovku i prekor, i često uz nezainteresovanost i apatiju, stvore srećni uslovi da taj veliki Božji zakon
bude svuda i potpuno primenjen; jer on nije ništa manji patriota od onoga koji podmeće svoje grudi
neprijateljskom čeliku kao vojnik svoje zemlje.

Hrabrost se ne smatra sjajnom samo na bojnom polju i usred sudara oružja, ona pokazuje svoju snagu u
svim sukobima i protiv svakog napada. Onaj koji se bori protiv surovosti, ugnjetavanja i sta-rih zabluda
koje kaljaju njegovu zemlju, bori se za čast svoje zemlje; a njena čast je isto toliko važna koliko i njeno
postojanje. Neprijateljstva zbog ovakvih uvreda, koje obeščašćuju nečiju zemlju, često su, takođe,
pogibeljna i teže pogađaju od onih neprijateljskih na bojnom polju; zasluge su jednake, a nagrada možda i
veća.

Drevnim Grcima i Rimljanima kojima se svi mi divimo, teško da je ijedna druga vrlina bila toliko
cenjena kao što je iskorenjivanje tirana, a sve zbog te ogromne ljubavi prema slobodi koja ih je
načinila brzim u potezanju mača i koja im je davala snagu da ga upotrebe. S lakoćom su završavali
započeto, uz opšte ushićenje, radost i veselje svih; oni nisu ulazili u ovakve poduhvate kao u opasne i
rizične, već kao u nešto slavno, u čemu se vrlina može iskazati; s njom su nezaustavljivo dovodili do
trenutne promene i nagrade; oni su iznad svojih obrva nosili vence lovorika i ostali su u sećanju po
neprolaznoj slavi.

Ali onaj koji napada stare zablude, uvažavane, možda, praznovernim poštovanjem i oko kojih stoje stari
zakoni, kao bedemi i bastioni da ih brane; onaj koji osuđuje dela svireposti i besa pre-ma čovečanstvu,
koja svakog izvršioca čine njegovim ličnim neprijateljem, može se učiniti ljudima među kojima živi da ga
posmatraju sa sumnjom, kao napadača jednog uspostavljenog poretka stva-ri, i da su njegovi napadi samo

prekršaji, a zakone koje napada, samo njihovo kršenje; takav čovek teško može da traži nagradu u