Page 218 - Albert Pike - Moral i Dogma

Po Basilidesu, Bog je bio bez imena, nekreiran, na početku je sadržavao i sakrivao u Sebi Obilje Svog
Savršenstva; i kada ih je On predstavio i manifestovao, nastalo je mnogo pojedinačnih Postanja i sva su
slična Njemu, i dalje i uvek samo Njemu. Eseni i Gnostici Istoka i Zapada, zajedno su izmi-slili veru da
su Ideje, Koncepti ili Manifestacije Božanstva bile tako pune Kreacija, toliko pune Bića, sva su Bog,
ništa nije van Njega, ali mnogo više nego što mi danas podrazumevamo pod rečju ideje. One su emanirale
iz, i ponovo su spajane u Bogu. One su bile poput posrednih postojanja između naših modernih ideja i
inteligencija ili ideja, uzdignutih na nivo dobrih duhova-giniija, Orijentalne

Mitologije.

U teoriji Basilidesa, personifikovani atributi Božanstva bili su nporro^ovoc; ili Prvo Rođeni, Nav<;
[Nous ili Um]: iz njega emanira Aoyoq [Logos, ili REČ] iz nje Opavaic; [Phronesis, Intelekt]: iz njega
Zocpia [Sophia, Mudrost]: iz nje Auvapic; [Dunamis, Moć]: i iz nje AiKaioauvr) [Dikaiosune, Poštenje]
kojem su kasnije Jevreji dali ime Eiprjvr) [Eirene, Mir ili Staloženost], kao suštinsku karakteristiku
Božanstva i harmoničnu posledicu svih Njegovih savršenstava. Ukupan broj neprekidnih nizova
emanacija je bio 365, iskazan od Gnostika na grčkom pismu, kroz mističnu reč Abpasai [Abraxas] koja je
označavala Boga kao manifestovanog ili ukupnost Njegovih manifestacija; ali ne Samog Vrhovnog i
Tajnog Boga. Ove tri stotine šezdeset i pet Inteligencija sačinjavaju zajedno Izobilje ili Mnoštvo
[ITXf]pcopa] Božanskih Emanacija.

Kod Ofitijaca, sekte Gnostika, postojalo je sedam nižih duhova [niži od Ialdabaotha Demijurga ili
y
Stvarnog Kreatora]: Michael, Suriul, RaphaeU GabrieU Thauthabaoth, Erataoth i Athaniel, i
Dobri Duhovi zvezda nazvani Bik, Pas, Lav, Medved, Zmija, Orao i Magarac, koji su ranije postojali
u sazvežđu Raka i bili simbolizovani tim životinjama; kao i Ialdabaoth, Iao, Adonan, Elon, Oran
i Astaphan, koji su bili Dobri Duhovi Saturna, Meseca, Sunca, Jupitera, Venere i Merkura.

Reč se pojavljuje u svim tim verama. Ona je Ormuzd - Zaratustre, En sof - Kabale, Nous -Platonizma i
Filoizma i Sofija - Demijurga ili Demijurg - Gnostika.

I sve te vere, priznavajući različite manifestacije Vrhovnog Bića, smatrale su da je Njegov iden-titet bio

nepromenljiv i stalan. To je bilo Platonovo razlikovanje između Bića, uvek istog [to ov], i stalnog toka
stvari koje se neprestano menjaju - Postanje.

Verovanje u dualizam, u neko od njegovih oblika, bilo je opšte. Oni koji su smatrali da je sve emanacija

iz Boga, težili su Bogu i ponovnom ulasku u Boga, verujući da između tih emanacija posto-je dva
suprotna Principa, Svetlost i Mrak, Dobro i Zlo. Ono je prevagnulo u Centralnoj Aziji i Siriji, dok je u
Egiptu preuzet oblik iz grčkih spekulacija. U prvoj, prihvaćen je drugi Intelektualni Princip, aktivan u
svom Carstvu Mraka, potpuno suprotan s Carstvom Svetlosti. Tako su ga i Persijanci i Sabinjani shvatali.
U Egiptu, taj drugi Princip je bio materija, reč koju je koristila Platonova škola, s njenim jadnim
atributima, Praznina, Mrak i Smrt. U njihovoj teoriji, materija je mogla da oživi samo na niskoj
komunikaciji sa principom božanskog života. Ona se odupire uticajima koji bi je produhovili. I, Moć
opiranja je Satana, pobunjena Materija, Materija koja ne postoji u Bogu.

Za mnoge su postojala samo dva principa - Neznani Otac ili Vrhovni i Večni Bog koji živi u centru
Svetlosti, srećan u savršenoj čistoti svog Bića, i drugi, večna Materija, ta inertna, bezoblična, mračna