Page 238 - Albert Pike - Moral i Dogma

Dobročinstva vlada Univerzumom ili je to samo neka velika, nemilosrdna Vera gvozdene Nužnosti,
sakrivena u neprobojnoj tmini, i kojoj ljudi i njihove patnje i tuga, njihove nade i radosti, njihove
ambicije i dela, nemaju nikakav značaj ili važnost, ni koliko moljac koji se igra na sunčanim zracima; ili
to Biće zabavlja Svoju ogromnu taštinu i glupost, patnjama i izobli-čavanjem beznačajnih insekata koji
čine Čovečanstvo, i dokono zamišlja da oni liče na Svemoćnog. Ko smo mi, pita Templar, samo lutke u
kutiji? O Svemoćna sudbino, povlači naše konce nežno! Igraj s nama milostivo na našoj jadnoj maloj
pozornici.

Nije li, šapuće Demon, samo prekomerna sujeta čoveka ta kojaga navodi da se njemu dopada da je on po
Intelektu, privlačnosti i strastima, kao Bog, kao štoje bilo na samom početku, kadaje naveden da veruje
dajeste, u svom telesnom obličju i sa organima, prava slika Božanstva? Nije li sam njegov

Bog, njegova senka, projektovana na gigantski ekran na oblacima? Zar on ne stvara sebi Boga po sebi, uz
dodavanje samo beskonačnih nastavaka na svoje mogućnosti, moći i strasti?

Koje, pita Glas, koji neće zauvek biti samo tihi šapati, ikada bio u potpunosti zadovoljan svojim vlastitim
primedbama u odnosu na svoju prirodu? Ko je ikada pokazao sebi, s razumevanjem koje je uzdiglo
verovanje do izvesnosti, daje on bio besmrtan duh koji samo privremeno boravi u domu, obavijen svojim
telom, i da će živeti zauvek, nakon što će ono istruliti? Ko je ikada pokazao ili čak mogao da pokaže, daje
intelekt Čoveka drugačiji od onog mudrijih životinja, osim po nivou? Ko je ikada učinio više sem štoje

izgovorio gluposti i nešto bezvredno u odnosu na razliku između instinkta psa i razuma Čoveka? Konj, pas
i slon su svesni svog identiteta kao što smo i mi. Oni piju, sanjaju, pamte, prepiru se međusobno,
smišljaju, planiraju i misle. Sta su intelekt i inteligencija čoveka već intelekt životinje ali na višem
stepenu ili u većoj količini? U stvarnom objašnjenju jedne misli psa, sve metafizike će biti kondenzovane.

I, sa još užasnijim upozorenjem, pita Glas: U kom su odnosu mase Ijudi, ogromni rojevi Ijudske rase,
potvrdili sebe, bilo kao mudrijim ili boljim od životinja u čijim očima sija viša inteligencija nego u
njihovim glupim, neinteligentnim očnim jabučicama. U kojoj meri su onipokazali sebe vrednijim
ili boljim za besmrtan život? Da li bi on bio nagrada od ikakve vrednosti za ogromnu većinu? Da li
oni pokazuju, ovde na zemlji, ikakvu sposobnost da se poboljšaju, ikakvu spremnost za stanje
postojanja u kome neće puzati pred moćima, kao hrtovi koji drhte pred šibom, ili tiranisani kao nemoćna
slabost bez odbrane; da oni neće mrzeti, proganjati, mučiti, ubijati; da neće trgovati i spekulisati, varati,
pre-variti lakovernog i prevariti prisnog i kockati i uspevati i prezirati u svojoj samouverenosti
oskudicu drugih i zahvaljivati Bogu što oni nisu kao što su drugi Ijudi? Od kakve bi, za ogroman broj
Ijudi, bila vrednost Neba, gde oni ne bi mogli da lažu i klevetaju i rade proste poslove sa unosnim
prihodima?

S tugom gledamo oko sebe i ćitamo mračne i žalosne zapise iz davno umrlih i zlih vremena. Više od
osamnaest vekova je potresana spektralna zona Prošlosti otkako je Hrist, propovedajući Religiju Ljubavi,
bio razapet na krst, da bi ona postala Religija Mržnje; a Njegove Doktrine još nije prihvatilo kao prave,
čak ni nominalno, četvrtina čovečanstva. Od Njegove smrti, neizmerna gomi-la ljudi je živela i umrla u
potpunoj neverici svega što mi smatramo suštinskim za Spasenje! Koliko se ogromno mnoštvo duša
nagomilalo, otkako se mrak idolatrijskog praznoverja uspostavio na ze-mlji, debeo i neprobojan, pred

večnim Tronom Boga, da primi njegovu Presudu?

Religija Ljubavi je potvrdila da je, u dugih sedamnaest vekova, bila i Religija Ohrabrenja i be-skrajno
više Religija Proganjanja, više nego Muslimanstvo, njen nepobeđeni rival. Jeresi su rasle brže nego što

su Apostoli umirali; i Bog je mrzeo Nicolaitane , dok je Jovan, u Patmosu, najavljivao Njegov dolazeći
14