Page 241 - Albert Pike - Moral i Dogma

pohlepu koja je niska kao i one koje podstiču Đavoli u dušama Nacije.

Kada smo zadovoljno razmišljali o Utopiji i Milenijumu, i kada smo počeli da verujemo da čovek, i
pored svega, ipak nije tigar koji je, istovremeno, polu-pitom i kojem miris krvi neće pro-buditi divljaka u
njemu, istovremeno smo bili preneraženi zbog nestvarnog sna, da je tanka maska civilizacije, pocepana
nadvoje, i s prezirom - odbačena. Odlazimo na spavanje kao seljak sa slapova lave na Vezuvu. Planina je
bila tako dugo ćutljiva da smo poverovali da su se njene vatre ugasile. Oko nas su grozdovi i zeleno lišće
maslina koje treperi na svežem noćnom vazduhu. Iznad nas sijaju mirne i strpljive zvezde. Iznenadna
eksplozija nove erupcije nas budi, tutnja podzemlje ispod nogu, ubodi vulkanskih munja paraju grudi
neba; i, mi vidimo, zaprepašteni, izmučenog Titana kako baca svoju vatru među blede zvezde, njegovo
veliko drvo dima i oblaka, crveni potok juri niz njegove bokove. Tutanj i vika Građanskog rata je svuda
oko nas: zemlja je Pandemonijum ; čovek je poput
18

Divljaka. Velike armije se kotrljaju duž užasnih talasa i ostavljaju iza sebe dim i golu pustoš. Pljačkaš je
u svakoj kući, grabi čak i zalogaj hleba sa usana gladne dece. Sede kose je duplo više zbog krvi, a nevino
devojaštvo uzalud vrišti na Pohot - tražeći milost. Zakoni, Sudovi, Ustavi, Hrišćanstvo, Milost i

Sažaljenje, nestaju. Čini se da je Bog abdicirao i da Molok vlada umesto Njega; dok Štampa i
Propovedaonica likuju zbog opšteg ubijanja, i mačem i upaljenom buktinjom podstiču
zatiranje Pobeđenih, pljačke i ubistva daju za pravo ljudskoj zveri da se moli za zahvalnost
Hrišćanskim Senatima.

Trgovačka pohlepa umrtvljuje nerv osećanja Država i čini ih gluvim za zahteve poštenja, im-pulse
plemenitosti, pozive onih koji pate pod nepravdom. I, na drugim mestima, univerzalna težnja ka bogatstvu
skida Boga sa prestola i plaća božansko poštovanje Mamonu i Baalzebubu. Sebičnost dostiže vrhunac:
steći bogatstvo, postaje smisao života. Hulje u legalizovanom kockanju i mutnim radnjama postaju
epidemija; podmuklost je dokaz oštroumnosti; vlast je samo plen uspešne partije; Zemlju, kao Actceon 214
raskidali su sopstveni psi i hulje koje je ona pažljivo odnegovala za njihov zanat, i najhalapljivije je
pljačkaju kada je ona u najtežoj situaciji.

I pita Glas, 5 kojim pravom biće - koje je uvek angažovano u opštoj pljački i ubijanju, i koje je samo
sebe radi, napravilo Boga, traži da bude više od divlje zveri, čijije prototip?

Senke užasne sumnje padaju na dušu koja je željna ljubavi, poverenja i sigurnosti; tada mrak koji je
okružuje, postaje njen simbol. Ona sumnja u istinu Otkrovenja, u svoju sopstvenu duhovnost, u samo
postojanje milostivog Boga. Ona se pita, da li je uzaludno nadati se bilo kakvom napretku Čovečanstva
prema savršenstvu i, kada ono uznapreduje u nekom smislu, da li tada nazaduje u nekom drugom, u smislu
kompenzacije; nije li napredovanje u civilizaciji povećanje sebičnosti; ne vodi li sloboda obavezno ka
razularenosti i anarhiji; da li siromaštvo i poniženje masa obavezno nastaje nakon porasta stanovništva i
trgovačkog i proizvodnog napretka. Ona se pita, nije li, možda, čovek igračka slepe i nemilosrdne Vere;
nisu li svi filosofi prevaranti i sve religije fantastične kreacije ljudske taštine i uobraženosti; i, iznad
svega, kada je Razum napušten kao vodič, da li vera Budista i Bramana ima iste zahteve za nezavisnost i
razumevanje, nerazumno poverenje, kao sve druge.

Razum se pita nisu li, posle svega, očigledne i opipljive nepravde ovog života, uspeh i napre-dak Lošeg,
nesreće, ugnjetavanja i mizerija Dobrog - osnova svih verovanja u buduće postojanje? Sumnjajući u
čovekovu sposobnost za beskonačan razvoj ovde, on sumnja u tu mogućnost - bilo gde; ako Razum ne
sumnja da Bog zaista postoji i da je pravedan i dobrodušan, on nikako ne može da utiša stalni, povratni

šapat da su beda i nesreće čoveka, njihovi životi i smrti, njihov bol i tuga, njihovo zatiranje ratom i