Page 280 - Albert Pike - Moral i Dogma

tlačitelja i njegovog plena i da zahteva da se okovi i tamnica skinu s njegove žrtve; ako može da izgradi
velike institucije za učenje i akademije umetnosti; ako može da otvori izvore znanja za narod i skreće
njegove tokove u prave kanale; ako može više da čini dobrog za siromašne nego da im podeli
kalendarčiće, da zaista misli na njih i napravi im planove za njihovo uzdizanje u znanju i vrlini, umesto
stalnog otvaranja starih rezervi i izvora za njihovo snabdevanje; ako ima dovoljno srca i duše da uradi
sve to ili samo deo; ako mu bogatstvo bude samo način za de-lovanje, olakšanje napora i postizanje
uspeha radom - tada on može s pravom, brižno i skromno da želi bogatsvo. Ali, ako ono ništa ne radi za
njega, već samo služi lakoći i zadovoljstvu, i ako on stavi i svoju decu u tu istu, lošu školu, tada nema

nikakvog razloga da ga želi.

Šta je u svetu slavno, a da nije proizvod rada, bilo tela ili uma? Šta je drugo istorija, već nje-gova
arhiva? Šta su blaga genija i umetnosti, ako nisu njihov rad? Šta su obrađena polja, no njegov težak rad?

Šta su trgovački centri, gradovi u razvoju, bogate imperije sveta, nego samo riznice rada. Piramide
Egipta, zamkovi i kule i hramovi Evrope, sahranjeni gradovi Italije i Meksika, kanali i pruge kod
Hrišćanstva, samo su staze moćnih koraka rada, širom sveta. Bez njega, drevni svet ne bi postojao. Bez
njega, ne bi bilo sećanja na prošlost i ne bi bilo nade za budućnost.

Čak i krajnja indolentnost počiva na bogatstvu koje je rad, u nekom vremenu, stvorio i obje-dinio. Onaj
koji ne radi ništa a pri tome ne gladuje, i dalje ima svoj značaj, jer on je živ primer da je neko u nekom
vremenu radio. Masonerija takvima ne odaje počast. Ona slavi Radnika, Trudbenika koji proizvodi i ne
troši sam, onog koji pruža ruku i dodaje u riznicu ljudske utehe, a sam ne uzima. Ona poštuje onog koji ide
napred, bez obzira na opšte okolnosti u kojima vodi svoju bitku, i koji se ne sklanja kukavičkom slabošću,
iza jastuka straha. Ona poštuje snažne mišiće muške hrabro-sti i odlučnosti i hrabro srce, oznojene obrve i
namučeni mozak. Ona poštuje velike i lepe usluge čovečanstvu, muški težak rad i ženin posao; očinsku
marljivost i majčinsku pažnju i brigu; učenje mudrosti i strpljivo učenje; čelo koje vodi Državu i brojne
ruke koje naporno rade u radionicama, na polju i studijama, svojim tihim i korisnim pokretima.

Bog nije stvorio svet bogatih, već svet siromašnih ljudi; ili barem ljudi koji moraju naporno da rade za
svoje izdržavanje. To je najbolji uslov za čoveka i velike sfere ljudskog unapređenja. Kad bi ceo svet
mogao da bude bogat (svaki čovek ima ista prava koliko i drugi, pri svom rođenju); ako bi sadašnja
generacija mogla da nagomila sve neophodne potrepštine za narednu, kao što neki ljudi to žele za svoju
decu - tada bi svet mogao biti uništen jednim potezom. Celokupna industrija bi stala, ako bi prestala
potreba za njeno postojanje; sva unapređenja bi stala bez potražnje za proizvodnjom; isparila bi
bogatstva, a štete kojima bi se tada suprotstavio zdrav duh društva, izrodile bi opšti ras-pad i uleteli
bismo u opštu razuzdanost; i svet bi potonuo, iskvaren kao Herod , u grob vlastitih gnusnih poroka.
4

Gotovo sve plemenite stvari koje su postignute u svetu, ostvarili su siromašni ljudi - siromaš-ni naučnici,
siromašni profesionalci, zanatlije i umetnici, siromašni filosofi, pesnici i ljudi genija. Određena
pribranost i trezvenost, umerenost i odmerenost, određeni pritisak okolnosti, dobri su za čoveka. Njegovo

telo nije napravljeno za luksuz. Ono se razboli, tone i umire pod njim. Njegov um nije napravljen za
zabavu. On postaje slab, mlitav i zakržljao u takvim uslovima. I, onaj koji mazi i ugađa svom telu
luksuzom, a svoj um zabavom, zaveštava posledice umovima i telima svojih naslednika, bez bogatstva
koje je bilo njegov uzrok. Jer bogatstvu, bez zakona nasleđivanja očevine da mu pomogne, uvek je
nedostajala energija samo da sačuva svoje riznice. Ono nestaje u njegovoj imbecilnoj ruci. Trećoj
generaciji, gotovo neizostavno, kolo sreće ide naniže i tada shvata nužnost potrebne energije da se
ponovo podigne, ako to uopšte može; i ta generacija nasleđuje, kao što je to oduvek bilo, telesne bolesti i
mentalne slabosti, duševne poroke svojih predaka, a ne nasleđuje njego-vo bogatstvo. Pa ipak, gotovo svi