Page 281 - Albert Pike - Moral i Dogma

mi ne prihvamo da uputimo svoju decu ili da obezbedimo unucima da budu upućeni na ovaj put
zadovoljstva, luksuza, poroka, degradacije i uništenja; na to nasledstvo naslednih bolesti, bolesti duše i
mentalne kuge.

Ako je bogatstvo trošeno na unapređenje mentalne kulture, za aktivnosti filantropije bilo gde i za brojne
namene; ako je ono uvećalo broj studenata umetnosti i izgradilo institucije za učenje oko nas; ako je ono,
na svaki način, podizalo intelektualni karakter sveta, teško da ga je bilo mnogo. Ali, ako je njegov najviši
cilj bio težnja i ambicija da se nabavi skupcen nameštaj, priređuju skupe zabave i grade luksuzne kuće, i
da to bude u službi sujete, ekstravagancije i razmetanja, teško da ga je bilo premalo. U određenoj meri,
ono je moglo biti u službi elegancije i luksuza, dobrog gostoprimstva i fizičkog uživanja, ali samo u
skladu s njegovim ciljevima. Lišeno svih viših ciljeva i ukusa, kada ponestaje, ono ide prema propasti i
zlu.

Ova propast se ne odnosi samo na pojedince i na porodice. Ona stoji, kao strašan svetionik, u iskustvima
Gradova, Republika i Imperija. Pouke prošlosti u vezi s tom temom su snažne i ozbiljne. Istorija
bogatstva je oduvek bila istorija pokvarenosti i padova. Nikad nisu postojali ljudi koji su mogli da izdrže

iskušenje. Malo je verovatno da bezgranična bogatstva pružaju sliku ljudi muške energije, čvrstog
samoodricanja i uzvišene vrline. Sigurno ne tražite čvrstinu, vitalnost i snagu ze-mlje, njene najuzvišenije
talente i vrline, njene mučenike patriotizma i religije, njene ljude koji su prošli dane propasti i nesreća -
među decom lakog življenja i luksuza.

U velikom maršu čoveka na zemlji, stalno smo viđali da obilje i luksuz propadaju brže od bede i patnje i
mučnog odgajanja. To je zakon koji je sudio velikoj povorci imperija. Sidon i Tir, čiji su tr-govci imali
bogatstva vladara; Vavilon i Palmira, prestonice azijskog luksuza; Rim, nakrcan plenom iz celog sveta,
preplavljen svojim vlastitim porocima brojnijim od zbira svih njegovih neprijatelja; svi ovi i njih mnogo
više, primeri su destruktivnih tokova ogromnih i neprirodnih bogatstava; i čovek mora, kako postaje
bogatiji, da bude darežljiviji i dobrodušniji, a ne samo sebičan i mlitav, jer će istorija modernih
bogatstava pratiti tužne vozove primera iz prošlosti.

Svi ljudi žele uvažavanje i osećaju potrebu za neki plemeniti cilj u životu. Takve ličnosti su naj-srećnije i
najzadovoljnije kada ga ispune, jer imaju u vidu najuzvišenije ciljeve. Umetnici, zanatlije i pronalazači,
svi koji traže principe ili razvijaju lepotu u svom radu, čini se da, uglavnom, uživaju u njemu. Ratar koji
radi na ulepšavanju i naučnoj kultivizaciji svoje imovine, srećniji je u svom radu od onog koji ore
sopstvenu zemlju za puko preživljavanje. Ovo je upozoravajuće svedočenje da nas sopstvena priroda tera
da sve naše ljudske delatnosti moraju ispunjavati visoke zahteve naše prirode. Nagomilavanje bogatstva
nikad ne daje takvo zadovoljstvo kao dovođenje najobičnije mašine u sta-nje perfekcije; pogotovu kada
to bogatstvo teži pokazivanju i razmetanju, pukom luksuzu, dokolici, i zadovoljstvima, a nije u cilju
filantropije, olakšanja rođacima ili plaćanja pravednog duga ili, kao sredstvo da se ostvari neki drugi
veliki ili plemeniti cilj.

Postojanje mnoštva poslova je povezano bolnim ubeđenjem da su oni bez odgovarajućeg cilja i da ne
daju nikakvu zadovoljavajuću počast. Zašto uopšte raditi, ako svet neće saznati da je takvo biće ikad
postojalo i kada ne može ovekovečiti svoje ime na platnu ili u mermeru, u knjigama ili uzvišenoj

elokvenciji i državništvu?

Odgovor je da svaki čovek ima posao koji treba sam da obavi i koji je uzvišeniji od svakog posla genija;
i da treba da radi na uzvišenijem materijalu od drveta ili mermera - na svojoj vlastitoj duši; time će

ostvariti najvišu plemenitost i najveću veličinu poznatu na zemlji ili Nebu, čime može da postane veći od