Page 304 - Albert Pike - Moral i Dogma
P. 304

ulepšavali hramove Bogova. On je išao dalje sa armijom da bi pokorio ljude civilizaciji, učeći ih da gaje
  lozu i seju žito, za hranu.


  Njegov brat Tifon ga je ubio kada je sunce bilo u znaku Škorpije, što će reći, u Jesenjoj Ravnodnevici.
  Oni su bili rivali u polaganju prava na tron Egipta, kaže Synesius (Hrišćanin, biskup u IV-V veku, grada
  Ptolemaisa u Libijskom Pentapolisu), kao i na Svetlost i Mrak, borili su se oduvek za vlast na zemlji.
  Plutarh dodaje da je u vreme kada je Oziris ubijen, mesec bio pun; i stoga je to bilo u znaku suprotnom od
  Škorpiona, to jest, u Biku, znaku Mladog Ekvinocija ili Proletne ravnodnevice.


  Plutarh nas uverava da su one trebale da nam predstave te događaje i detalje da je Izida uspo-stavila
  Misterije, u kojima su oni predstavljeni slikama, simbolima i religioznom ceremonijalom, kojima su one
  imitirane i u kojima su date pouke o pobožnosti, i utehe za nesreće sa kojima se susre-ćemo ovde dole.
  Oni, koji su institucionalizovali Misterije želeli su da ojačaju religiju i uteše ljude u njihovoj tuzi sa
  uzvišenim  nadama  koje  su  bile  u  religioznoj  veri,  čiji  su  principi  predstavljeni  njima  prekriveni
  pompeznim ceremonijalima i pod svetim velom alegorija.


  Diodorus nam govori o poznatim stubovima podignutim blizu Nysa, u Arabiji koji su, govo-rilo se, bila
  dva groba Ozirisa i Izide. Na jednom je bio sledeći natpis: Ja sam Izida, Kraljica ove zemlje. Ja sam
  primila instrukcije od Merkura. Niko ne može da uništi zakone koje samja donela. Ja sam najstarija ćerka
  Saturna,  najstarijeg  od  svih  Bogova.  Ja  sam  žena  i  sestra  Ozirisa  Kralja.  Ja  sam  naučila  smrtnike  da

  koriste žito. Ja sam majka Orusa Kralja. U moju čast bio je izgrađen grad Bubaste. Raduj se, O Egipte,
  raduj se, zemljo koja si mi dala rođenje!... I, na drugom, je bilo sledeće: Ja sam Oziris Kralj, kojije vodio
  svoje armije u sve delove sveta, u najgušće naseljene zemlje Indije, Severa, Dunava i Okeana. Ja sam
  najstariji sin Saturna: ja sam rođen iz brilijantnog i veličanstve-nogjajeta i moje suštastvo je istog porekla
  sa onim od kojegje sastavljena svetlost. Nema mesta u Univerzumu gde se ja nisam pojavio, da pružim
  svoju dobrotu i svoja otkrića. Ostatak teksta je nečitljiv.


  Da  bi  imala  pomoć  u  traženju  tela  Ozirisa  i  u  čuvanju  svoje  bebe  Horusa,  Izida  je  povela  sa  sobom
  Anubisa, sina Ozirisa i njegovu sestru Nefete. Kao što je rečeno, on je bio Sirius, najsvetlija zvezda na
  Nebu. Pošto ga je našla, otišla je u Biblos i sela pored izvora, gde je saznala da se tu zau-stavio sveti
  kovčeg sa telom Ozirisa. Tužna i tiha, sedela je lijući potok suza. Kod nje je došla žena sa dvora Kraljice
  Astarte,  razgovarala  s  njom,  očešljala  joj  kosu  i  namazala  je  divnim  parfemom  ambrozije.  Kada  je
  Kraljica  saznala  za  to,  zaposlila  je  Izidu  da  pazi  na  njeno  dete  u  palati,  čiji  je  jedan  od  stubova  bio
  napravljen od erike ili tamarisa, obraslog oko sanduka u kojem je bio Oziris (koji je Kralj odsekao u
  šumi, ne znajući za to, i u stubu je još bio sanduk). Taj stub je, kasnije, Izida zatražila i iz njega je izvukla
  sanduk i telo, koje je kasnije uvijeno u fino platno i namazano mirišljavim uljem koje je ona donela.


  Nesvesna onoga što je unela, Plava Masonerija još ima među svojim amblemima ženu koja pla-če nad
  slomljenim stubom i drži u ruci grančicu akacije, mirte ili tamarisa, dok Vreme, tako kažu, stoji iznad nje i
  češlja uvojke njene kose. Ne moramo ponovljati bljutavo i trivijalno objašnjenje ove predstave o Izidi
  koja plače u Biblosu, nad polomljenim stubom u Kraljevoj palati, u kojoj je telo Ozirisa, dok Horus, Bog
  Vremena, sipa ambroziju po njenoj kosi.








  Ništa iz ove priče nije istorijsko. To je alegorija ili sveta priča koja sadrži značenje poznato samo onima
  koji su inicirani u Misterijama. Svi delovi su astrološki, sa značenjem koje je još dublje od objašnjenja
   299   300   301   302   303   304   305   306   307   308   309