Page 43 - Albert Pike - Moral i Dogma

tirane i učvršćuju njihovu vlast. Oni izviru, najvećim delom, iz zle namere. Kada je malima i neukima
data vlast, zakonodavstvo i administracija postaju dve paralelne serije grešaka i nesmotrenosti, koje
neminovno vode u rat i nesreću i to su najbolji preduslovi za nastanak tirana. Kada država oseti da joj
stopala klize unazad, kao kada se hoda po ledu, znači da je došlo vreme za velike promene. Veličanstveni
tirani iz prošlosti su samo tipovi onih u budućnosti. Čovek i država će uvek prodati sebe u ropstvo, da bi
zadovoljili svoje strasti i ostvarili osvetu. Opravdanje tirana uvek postoji; a kada se tiranin jednom
dočepa vlasti, potreba za njegovom sigurnošću čini ga divljakom. Religija je sila koju on mora da
kontroliše. Ukoliko je ona, međutim, nezavisna ili samo-stalna, njena svetilišta se mogu odupreti. Tada

postaje nezakonito da narod obožava Boga na svoj način, a stari duhovni despotizam oživljava. Ljudi
moraju da veruju volji Moćnog ili da umru; čak i kao vernici, svi oni imaju svoju zemlju, kuće, telo i dušu
i svi će biti obeleženi kraljevim pečatom. Ja sam Država, rekao je Luj XIV seljacima, košulje na vašim
leđima su moje ija mogu da ih uzmem ukoliko to želim.

I dinastije su tako uspostavljene i trajaće, poput onih Cezarskih u Rimu, Cezara Konstantinopolja, Kalifa,
Stjuarta, Španaca, Gota, Valonaca, sve do uništenja vrste, i završavaju se s ludacima i idioti-ma koji i
dalje vladaju. Nema sloge među ljudima koja bi okončala ove užasne veze. Država se uru-šava iznutra,
ali i od spoljnih udaraca i napada na njene suštinski neučvršćene elemente. Razjarena ljudska strast,
uspavana ljudska tromost, tvrdokorno ljudsko neznanje, rivaliteti ljudskih kasti, to-liko su dobri za
kraljeve, kao što je mač za Paladine. Svi obožavaoci su sagnuti pred starim idolom, tako da niko ne može
da izađe na ulicu i izabere drugog Velikog Lamu. I tako, iscrpljena Država pliva nizvodno, zaveslajima
niz tok Vremena, sve dok bura ili plima ne otkriju da je crv potrošio svoju snagu i da se raspao u
zaboravu.

Građanske i religijske Slobode moraju ići ruku pod ruku, a u Progonima, dozrevaju obe. Zadovoljni
mišljenjima koja su za njih pripremila sveštenstva crkve, ljudi će biti zadovoljni . Kraljevstvom po
Božjem Pravu, jer Crkva i Tron međusobno podržavaju jedan drugog. Oni će me-đusobno ublažiti raskole
i žetva će im biti neverništvo i ravnodušnost. I dok se bitka za slobodu bude odvijala svuda oko njih, oni
će samo potonuti u apatičnu potčinjenost i još dublji trans, povremeno prekidan žestinom napada talasa

gneva koji prati njihovu bespomoćnu iscrpljenost.

Despotizam nije težak ni u jednoj zemlji koja je znala samo za jednog vladara, od svog samog početka.
Ali, nema težeg problema od razvoja i održavanja slobodne vlade od samog naroda. Jer, nije dovoljan

samo jedan kralj, svi moraju biti kraljevi. Lako je postaviti Masaniello-a koji svakih nekoliko dana pada
20
sve niže. Slobodna vlada, međutim, nastaje polako, kao i pojedinačne ljudske sposobnosti; i kao šuma, iz
središta polako prema spolja. Sloboda nije opšte pravo, kao obično pravo s rođenjem, jer ga gube oni
koji ga ne koriste, kao i oni koji ga pogrešno koriste. Ona zavisi više od opštih težnji nego od bilo kakve
ljudske imovine. Ona nema jedno, pojedinačno svetilište ili sveti izvor za hodočašće naroda, jer njene
vode treba da izbiju na površinu zemlje slobodno, na celom tlu.

Oslobođena sila naroda je ona čija se snaga shvata samo u času neprijateljstva: jer, sva njegova
iskušenja, žrtve i očekivanja, samo su njemu znani. Narod je naučio da misli za sebe i da deluje za sebe.
Kada se porobljeni narodi ničice bace u prašinu pred orkanom, kao unezverene zveri na poljima,
slobodni ljudi tada stoje uspravni pred njim, u svoj snazi jedinstva, oslonjeni na sebe, u zajedničkom
oslanjanju, sa drskošću prema svima osim prema Bogu. Nisu deprimirani nesrećama, ni ushićeni
uspehom.