Page 470 - Albert Pike - Moral i Dogma

generativne moći. Njima je zemlja bila velika ravnica preko koje sunce, mesec i planete nadolaze,
njegove sluge, da joj obezbede svetlost. Mislili su da su blagotvorne bile neke zvezde koje su nosile
Proleće i plodo-ve i cveće, a neke, odani čuvari, koje su ih savetovale o predstojećim poplavama,
periodima oluja i nevremena, neke glasnici zla, koje stalno predskazuju, a oni su ih smatrali za one koje
ih uzrokuju. Njima je eklipsa bila slutnja ili predskazanje zla, a njen uzrok skriven u misterijama i
natprirodnom. Redovni povratak zvezda, dolazak Arcturusa, Oriona, Sirijusa, Pleiades i Aldebarana i
putovanje Sunca, bio im je svojevoljan, a ne mehanički. Kakvo čudo im je postala astronomija kao
najvažnija nauka da oni, koji su je spoznali, postaju vladari. Ta ogromna zdanja, Piramide, kula hrama

Bela i drugi spomenici širom Istoka, da li su bili izgrađeni iz astronomskih pobuda? I kakvo je to čudo, u
njihovoj velikoj detinjastoj jednostavnosti, da su oni obožavali Svetlost, Sunce, Planete i Zvezde
i personifikovali ih i predano verovali u istorije koje su pripremljene za njih, u tom dobu kada je spo-
sobnost za verovanje bila beskrajna kao što je, ako samo razmislimo, još uvek i kao što će uvek biti?

Ako se dosledno držimo bukvalnog istorijskog smisla, antika će biti potpuno neobjašnjiv, uža-san haos, a
svi Mudraci poremećeni umom; i tako bi bilo s Masonerijom i sa onima koji su je insti-tuisali. Ali, kada
su ove alegorije objašnjene, one prestaju da budu apsurdne priče ili samo lokalne činjenice i postaju
pouke mudrosti za celo čovečanstvo. Niko ne može da sumnja, kad ih prouči, da sve one dolaze iz
zajedničkog izvora.

I, grdno greši onaj koji zamišlja da zato što je mitološkim legendama i pričama antike pripi-sano da
osnovu imaju u pojavama na Nebu i da su svi Paganski Bogovi samo imena data Suncu, Zvezdama,
Planetama, Zodijačkim znacima, Elementima, Moćima Prirode i samoj Univerzalnoj Prirodi, da je zbog
toga prvobitni čovek obožavao Zvezde i druge stvari, žive i nežive, i da se njemu činilo da one poseduju i
iskazuju moć ili uticaj, očigledan ili izmišljen, na ljudsku sreću i na ljudsku sudbinu.

Uvek i u svim narodima, dosežući u najdublju antiku do koje svetlosti istorije ili svetlucanja iz predanja
dopiru, nalazimo, iznad svih bogova koji personifikuju svetleća nebeska tela i elementi, i onih koji
personifikuju urođenu Moć univerzalne prirode, još viša Božanstva, tiha, nedefinisana, ne-shvatljiva,
Vrhovna, Jednog Boga iz Kojeg sve ostalo proističe ili emanira ili je sve iz njega stvore-no. Iznad Boga-
Vremena Horusa, Boginja-Meseca ili Boginja-Zemlje Izida i Boga-Sunca Ozirisa kod Egipćana, bio je
Amun, Bog-Prirode i iznad njega, opet, beskrajno Neshvatljivo Božanstvo, Athom, Brehm, tihi,
samokontemplativni Iskonski Bogovi koji su bili Izvor za Bramu, Višnu i Šivu kod Indusa. Iznad Zevsa, ili
pre njega, bili su Kronos i Ouranos. Iznad Alohaima bio je veliki Bog-Prirode Al i još iznad njega

Apstraktno Postojanje, Ihuh - On koji JESTE, KOJIJE BIO i KOJI ĆE BITI (Postanje: Gl. 3:14;
Otkrovenje Gl. 1:4). Iznad svih u Persijskim Božanstvima bilo je Neograničeno Vreme, Zeruane-
Akherene; i iznad Odina i Tora bilo je Veliko Skandinavsko Božanstvo, Alfadir.

Obožavanje Univerzalne Prirode, kao Boga, bilo je previše blisko srodnom obožavanju Univerzalne
Duše, da bi bilo instinktivna vera svih divljih naroda ili sirove rase čoveka. Zamisliti svu prirodu, sa
svim njenim očiglednim nezavisnim delovima, kako stvara jednu jedinstvenu celinu koja je po sebi
celina, zahtevalo je veliko iskustvo i sposobnost generalizacije koju nisu imali sirovi necivilizovani
umovi i bila je samo korak niže od ideje o Univerzalnoj Duši.

Na početku, čovek je imao Reč i ta Reč je bila od Boga i iz žive Moći prenete čoveku u toj Reči i s njom,
nastala je Svetlost Njegovog Postojanja.