Page 469 - Albert Pike - Moral i Dogma

Primitivna ideja beskrajnog svemira postojala je u prvom čoveku, kao što postoji i u nama. Ona, i ideja o
beskrajnom vremenu, prve su dve urođene ideje. Čovek ne može da shvati kako stvar može da bude
pridodata stvari ili da događaj sledi iza događaja, večno. Ideja če se uvek vraćati i bez obzira koliko
dugo će se velika količina dodavati na veliku količinu, mora da postoji jedna prazni-na bez granica, u
kojoj je ništa. Na isti način ideja o vremenu bez početka ili završetka, se nameće. Vreme, bez događaja,
takođe je praznina i ništa.

U toj praznini prostora, prvobitni ljudi su znali da tamo nema svetlosti ni topline. Oni su ose-ćali, ono što
mi znamo kroz nauku, da mora da tamo postoji neprobojni mrak i velika hladnoća, koji se ne mogu ni
zamisliti. U to ništa, mislili su oni, spuštaju se dole Sunce, Planete i Zvezde, kada zađu iza Zapadnog
Horizonta. Mrak je za njih bio neprijatelj, zlo, nejasan užas i strah. Ono je bilo otelotvorenje zlog
principa i iz njega je, govorili su oni, mrak bio stvoren. Kada se Sunce naginjalo prema Jugu, prema toj

praznini, oni bi uzdrhtali od užasa i kada, u Zimskoj Dugodnevici, ono opet započne svoje napredovanje
prema Severu, oni su se radovali i praznovali, kao što su radili u Letnjoj Dugodnevici, kada se ono
obično pojavljivalo s osmehom njima u svom ponosu sa svog mesta. Od tada, te dane su slavili svi
civilizovani narodi. Hrišćani su od njih napravili svoje crkvene praznike i dodelili ih dvojici Svetih
Jovana. Masonerija je učinila isto.

Nama, kojima je ogromni Univerzum postao samo velika mašina, a ne nagon prema velikoj Duši, već
satni mehanizam sa nezamislivim proporcijama, ali ipak beskrajno manji od beskrajnog, i čiji samo deo
mi, s našim orerijumom (žičana konstrukcija za predstavljanje sunčanog sistema, položaja i kretanja)
možemo da ga predstavimo. Mi, koji smo izmerili razdaljine i dimenzije i shvatili specifičnu gravitaciju i
odredili orbite meseca i planeta; mi, koji znamo razdaljinu do sunca i njegovu veličinu izmerili smo
orbite sjajnih kometa i razdaljine fiksnih zvezda, i znamo da su ova sunca poput našeg sunca, svako u
svojoj sviti svetova i sa svima se upravlja nepogrešivim, mehaničkim zakonima i spolja uvedenim
silama, centripetalnom i centrifugalnom. Mi, koji smo s našim teleskopima raz-vrstali galaksiju i nebulu
(maglinu) na druge zvezde i grupe zvezda otkrili smo nove planete, ali, otkrivajući prvo njihove
zapanjujuće sile s onima koje su nam već poznate saznali smo da su sve one, Jupiter, Venera i vatreni

Mars, Saturn i druge, kao i svetli, umereni i stalno menjajući Mesec, samo mrak, bezizrazni i nejasni
oblaci grudvi poput naše zemlje, a ne nebeska tela sjajne vatre i nebeska svetlost. Mi, koji smo premerili
planine i bezdane na Mesecu, sa sočivima koja bi mogla da otkriju hram Solomona, da je stajao tamo u
svojoj staroj slavi; mi, koji više ne zamišljamo da zvezde uprav-ljaju našom sudbinom i koji možemo da
izračunamo eklipse Sunca i Meseca, unazad i unapred, za deset hiljada godina; mi, s našim ogromno
unapređenim saznanjima o moćima Velikog Arhitekte Univerzuma, ali i s našim potpuno materijalističkim
pogledom na taj Univerzum. Mi ne možemo, čak ni u najmanjem stepenu, osetiti, mada možemo delimično
i nesavršeno da zamislimo, kako su se ova velika, prvobitna, u duši jednostavna deca Prirode osećala
Prema Zvezdanom Svodu, tamo na padinama Himalaja, na Haldejskoj ravnici, u Persijskoj i Medinskim
pustinjama i na obalama čudne Reke Nil. Njima je Univerzum bio živ - impuls sa silom i moćima,
misteriozan i van njihovog razu-mevanja. Njima on nije bio mašina, veliki sistem satnog mehanizma, već
veliko živo stvorenje, ar-mija stvorenja s osećanjem ili neprijateljska prema čoveku. Njima je sve bilo
misterija i čudo i zvezde koje su treperile odozgo govorile su njihovim srcima gotovo jasnim govorom
koji se čuje. Jupiter, s njegovim kraljevskim sjajem, bio im je Imperator zvezdanih legija. Venera je
gledala s ljubavlju na zemlju i blagoslovila je; Mars, s njegovom rumenom vatrom, pretio im je ratom i
nesrećama, i Saturn, hladan i dostojanstven, hladio ih i ograničavao. Stalno promenljivi Mesec, odani

pratilac Sunca, bio je stalno čudo i lutalica; Sunce je, po sebi, bilo vidljiv simbol kreativne i