Page 50 - Albert Pike - Moral i Dogma

svesti imaju ista prava.

Jednakost ima jedan institut - besplatno i obavezno školovanje. Mi moramo početi s pravom na
pismenost. Osnovna škola je obavezna za sve; Srednja škola se nudi svima. Takav je zakon. Iz iste škole
za sve, nastaje jednako društvo. Učenje! Svetlost! Sve dolazi od Svetlosti i sve se vraća njoj.

Moramo da znamo misli običnih ljudi, ukoliko želimo da budemo mudri i da učinimo neko do-bro delo.
Moramo da pazimo na ljude, ne toliko šta im je Fortuna dala svojim slepim starim očima, već na darove
Prirode donete u njenom krilu, i način kako se oni koriste. Mi ispovedamo da smo jednaki u Crkvi i u
Loži: mi treba da budemo jednaki pred Bogom kada On bude sudio na Zemlji. Mi moramo da lepo
bitišemo zajedno, ovde na pločniku, u zajedništvu ili u zajednici, tih nekoliko kratkih trenutaka koji čine
život.

Demokratska vlada, bez sumnje, ima svoje mane, jer su je napravili i upravljaju njome ljudi, a ne Mudri
Bogovi. Ona ne može biti koncizna i oštra kao despotska vlast. Kada njen bes raste, ona stvara latentnu
snagu i tada i najtvrđi buntovnici drhte. No, njena unutrašnja vladavina je tolerantna, str-pljiva i
neodlučna. Ljudi se okupljaju prvo da bi se razlikovali, a zatim da bi se složili. Prihvatanje, odbijanje,
diskusija, rešenje - to su etape za dolazak do istine. Neprijatelj će često biti na vratima pre nego što
uznemireno brbljanje preraste u hor saglasnosti. U zakonodavnoj vlasti, premišljanje često neutrališe
odluku. Sloboda govora može da bude budalasta koliko i Tiranin.

Uređeno društvo zahteva veću preciznost regulative, a mere svih Država koje napreduju, u sve većoj meri
se mogu naći na starom đubrištu i u novim materijalima. Poteškoća leži u pronalaženju pravog puta kroz

haos i konfuziju. Prilagođavanje zajedničkih prava i grešaka je, takođe, još teže u demokratijama. Mi ne
vidimo i ne ocenjujemo relativnu važnost ciljeva tako lako i jasno s nivoa ravnice ili brežuljkastog tla,
kao ni sa uzvišenja usamljenog vrha koji dominira ravnicom; jer, svako gleda kroz svoju sopstvenu maglu.

Ponizna izborna zavisnost je, takođe, previše česta. To je isto toliko jadna stvar koliko i poni-zna
zavisnost od ministara ili ljubimaca Tirana. Retkost je naći čoveka koji može da kaže jedno-stavne istine
koje su u njemu, iskreno i dobronamerno, bez straha, naklonosti ili udvaranja, bilo Imperatoru, bilo
Narodu.

U skupinama ljudi, vera jednih u druge je gotovo uvek nedovoljna, osim ukoliko užasan pritisak nesreće
ili opasnosti spolja ne stvori koheziju. Zato je stvaralačka snaga takvih skupina, generalno, nedovoljna.
Glavne pobede današnjih dana, u Evropi, bile su rušenje i uništavanje, a ne unapređenje. No, Opoziv nije
Reforma. Vreme mora da donese onog koji je Osnivač i Obnovitelj.

Govor se, takođe, u velikoj meri zloupotrebljava u Republici; ako je upotreba govora uzvišena, njegova
zloupotreba je nitkovska i poročna. Retorika je, kaže Platon, umetnost upravljanja umovima ljudi. Ali, u
demokratiji se misao najčešće sakriva u rečima, prekriva se, pa se brbljaju gluposti. Odsjaj i sjaj
intelektualnih mehurića od sapunice se pogrešno shvataju kao odraz sjaja genija. Bezvredni pi-rit se
stalno pogrešno smatra zlatom. Čak i intelekt se spušta na intelektualno žongliranje, balansira mislima kao
što žongler balansira s krugovima u lancu. U svim Kongresima postoji neiscrpni tok brbljanja i frakcijska
bučna podlost u diskusijama, sve dok božanska moć govora, kao privilegija čoveka i veliki Božji dar, ne
postane ništa više od kreštanja papagaja ili kreveljenja majmuna. Onom koji je samo govornik, bez obzira