Page 560 - Albert Pike - Moral i Dogma

usmerenje znanja.

Nauka se sastoji od onih zrelih zaključaka iz iskustva, koji potvrđuju sva druga iskustva. Ona nije kruti
sistem koji nije sklon reviziji ili promeni, već napredno razmišljanje između neznanja i mudrosti,
delimično formulisano od Platona, čiji je direktni cilj sreća, a podsticaj najviša vrsta lju-bavi. Nauka
razume i sjedinjuje sve što je zaista vredno u starim šemama meditacije - heroike - ili sistema akcije i
pokušaja, i mistične teorije duhovnog, kontemplativnog zajedništva. Slušajte mene, kaže Galen, kao glas
Eleuzijskog Hijerofanta, i verujte da izučavanje misterija Prirode nije manjeg značajno od njihovih nisu
y
ništa manjepogodne da pokažu mudrost i moč Velikog Stvoritelja. Njegove pouke i prikazi su bili nejasni,

ali naši sujasne i nepogrešivil

Nauci dugujemo to što nijedan čovek više nema pravo da sebe smatra centralnom tačkom oko koje se
okreće ceo Univerzum života i kretanja - zbog čije ogromne važnosti i za čiju udobnost, čak luksuznu

lagodnost i zadovoljstvo je ceo Univerzum napravljen. Sa jedne strane, ona je nama poka-zala beskrajni
Univerzum zvezda i sunca i svetova s nemerljivim udaljenostima od jedne do druge, u čijem
veličanstvenom i uzvišenom prisustvu tonemo i naš svet čak pada u beznačajnost dok nas je, sa druge
strane, mikroskop doveo u vezu s novim svetovima organizovanih živih bića, nadarenih osećajem,
nervima, apetitom i instinktima, u svakoj suzi i svakoj kapi ustajale vode.

Nauka nas uči da smo mi samo infinitezimalna veličina velike celine koja se širi na sve strane oko nas,
iznad i ispod nas, beskonačna u svojoj složenosti, i koju samo beskonačna mudrost može da shvati.
Beskonačna mudrost je uredila beskonačnu smenu bića, uvođenjem potrebe rađanja, ras-padanja i smrti, i
načinila najuzvišenije vrline mogućim, obezbeđujući te sudare, suprotnosti, isku-šenja i tegobe bez kojih
čak ni imena za njih nikad ne bi bila izmišljena.

Znanje je pretvorivo u moć (latinska fraza: Scientia potentia est) a aksiomi u pravila za korisnost i
y
obavezu. Moderna nauka je društvena i komunikativna. Ona je moralna koliko i intelektualna, moć-na, a
ipak miroljubiva i nepristrasna, povezujući čoveka sa čovekom i njih s Univerzumom ispunja-vajući
detaljno obaveze i negujući podstreke vrline i, obezbeđivanjem jakih dokaza o konzistentnosti i identitetu
svih interesa, uvodi saradnju umesto rivalstva, velikodušnost umesto ljubomore i teži, daleko moćnije od
svih drugih oblika, da shvati duh religije lečenjem okorelih bolesti koje, ako ih pratimo do njihovog
stvarnog porekla, nalazimo ukorenjene u neznalačkoj pretpostavci o blagoj oštrini Proviđenja i
posledičnoj pohlepi sebičnih ljudi da omeđuju ono što je navodno oteto od njih, za sebe, ili da pre ukradu
jedan od drugog, umesto da u miru uživaju u svom.

Mi, verovatno, nikada nećemo dospeti do tih viših oblika koji sadrže prave razlike u stvarima, uključujući
potpuno otkriće i tačan izraz njihove prave sadržine i suštine. Mi ćemo zauvek biti neuspešni u otkrivanju
najopštije i najjednostavnije prirode, vrhovnih ili najdubljih zakona. Naši najširi aksiomi objašnjavaju

brojne fenomene, ali isto tako su, u istom stepenu, činili i principi ili elementi starih filosofa, i krugovi i
epicikli drevnih astronoma. Ni jednom slučaju kauzalnosti ne možemo pripisati celinu svih uslova, to ne
45
možemo iako ipak možemo da ih reprodukujemo u praksi, možemo da ih sve mentalno razlikujemo, bez
znanja suštine stvari uključenih u njih. Zato, ne smemo nesvesno da pripisujemo tu apsolutnu sigurnost
aksiomima koje su drevni religiozni pri-pisali verama, ni da dozvoljavamo umu koji uvek teži da izdvoji
sebe i njegovo prihvatanje da zabo-ravi prirodu procesa kojim je on zamenio naučno opštim tekovinama,
i da se tako, sa jednim, kao i sa drugim, uspostavi osnova za samozavaravanje njihovom pedantnom i
praznovernom upotrebom.