Page 14 - Albert Camus - Stranac
P. 14

viñenja. Imao je slamni šešir s ravnim obodom, leptir-mašnu i štap u ruci.

               Gledajući ga sa ženom, shvatio sam zašto u ovoj gradskoj četvrti govore da je

               otmen. Malo kasnije proñoše neki mladići iz predgraña, zalizane kose i sa

               crvenim mašnama, utegnuti u kapute, s izvezenom maramicom u džepčiću, u

               cipelama četvrtastog vrha. Pošto su pošli tako rano i žurili prema tramvaju

               smejući se vrlo glasno, pomislih da idu u bioskope u centru.

               Iza njih, ulica je polako opustela. Predstave su, mislim, svuda počele. Na ulici su

               ostali samo sitni trgovci i mačke. Nebo je bilo vedro, ali bez sjaja, iznad fikusa

               koji su se pružali duž ulice. Na pločniku preko puta, prodavac duvana izneo je

               stolicu, stavio je ispred vrata, opkoračio je oslanjajući se obema rukama na

               naslon. Maločas krcati, tramvaji su sada bili skoro prazni. U maloj kafani »Kod

               Pjeroa«, pored prodavca duvana, konobar je čistio strugotinu u praznoj sali.

               Zaista se osećalo da je nedelja.

               Okrenuo sam stolicu i postavio je isto onako kao i prodavac duvana, jer sam

               smatrao da je tako ugodnije. Popušio sam dve cigarete, ušao u sobu da uzmem

               parče čokolade i vratio se da je pojedem na prozoru. Malo kasnije nebo se

               natmurilo i pomislio sam da će doći do letnje oluje. Meñutim, postepeno se

               razvedrilo. Ali od prolaznog naoblačenja što je nagoveštavalo kišu, ulica postade

               mračnija. Dugo sam posmatrao nebo.

               U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona u predgrañu

               vraćale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i ogradama. Sledećim

               tramvajima vraćali su se igrači, koje sam poznao po njihovim malim koferima.

               Urlali su i pevali iz sveg glasa da njihov klub neće izgubiti. Neki su mi mahali.

               Jedan je čak doviknuo: »Udesili smo ih.« A ja sam dodao: »Tako je«, potvrdivši


               glavom. Potom počeše da pristižu automobili u velikom broju.
               Dan je već malo odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i sa


               sumrakom koji se spuštao, ulice su oživele. Šetači su se vraćali malo-pomalo.
               Poznavao sam meñu ostalima onog otmenog gospodina. Deca su plakala ili
   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19