Page 21 - Albert Camus - Stranac

»Znao sam ja dobro da ti poznaješ život.« Nisam odmah primetio da mi govori

»ti«. Tek kad mi je rekao: »Sad si mi pravi prijatelj« to me je iznenadilo.

Ponovio mi je tu rečenicu, a ja rekoh: »Da.« Bilo mi je svejedno da li sam mu

prijatelj, ali on je to izgleda zaista želeo. On zatvori pismo, zatim popismo vino.

I dalje smo, ćuteći, neko vreme pušili. Napolju je sve bilo tiho, slušali smo kako

automobil prolazeći klizi. Rekoh: »Kasno je.« I Remon je tako mislio. Primetio

je kako je vreme brzo prošlo, i to je donekle bilo istina. Spavalo mi se, ali mi je

bilo teško da se dignem. Mora da sam izgledao umoran, jer mi Remon reče da

čovek ne treba da klone. Nisam ga odmah razumeo. Onda mi objasni da je

saznao za smrt moje majke, ali da je to pre ili posle moralo doći. I ja sam tako

mislio.

Ustao sam, Remon mi stegnu ruku i dodade da se muškarci uvek izmeñu sebe

razumeju. Izlazeći, zatvorio sam vrata i trenutak ostao u mraku u hodniku. U

kući je vladala tišina, sa stepeništa je dopirao mračan i vlažan dah. Čuo sam

samo kako mi navire krv i zuji u ušima. Stajao sam nepomičan. U sobi starog

Salamana pas je prigušeno cvileo.

IV

Cele sedmice sam marljivo radio. Remon svrati i reče mi da je poslao pismo.

Otišao sam dvaput u bioskop s Emanuelom, koji ponekad ne razume šta se

dešava na platnu. Tada treba da mu objašnjavam. Juče je bila subota i Marija je

došla kako smo se dogovorili. Mnogo sam je želeo, jer je imala lepu haljinu sa

crvenim i belim prugama i kožne sandale. Nazirale su se njene čvrste grudi, a od

sunca preplanulo lice podsećalo je na cvet. Seli smo u autobus i otišli nekoliko
kilometara od Alžira, na jednu plažu pritešnjenu stenama, i sa kopna obraslu

trskom. Popodne u četiri sata sunce nije više jako peklo, ali je voda bila mlaka,
sa malim, dugim i sporim talasima. Marija me nauči jednoj igri. Trebalo je,