Page 24 - Albert Camus - Stranac

treba da kažem. Po njegovom mišljenju, bilo je dovoljno da izjavim da ga je

devojka izvrgavala ruglu. Pristao sam da mu budem svedok.

Izišli smo, i Remon mi ponudi konjak. Zatim je hteo da odigramo partiju

bilijara, i ja sam je s pravom izgubio. Hteo je zatim da idemo u javnu kuću, ali ja

sam rekao da neću, jer to ne volim. Tada smo se polako vratili kući i on mi reče

koliko je zadovoljan što mu je pošlo za rukom da kazni svoju ljubavnicu. Bio je

vrlo ljubazan prema meni i mislio sam da je to vrlo prijatan trenutak.

Izdaleka sam na pragu kapije spazio starog Salamana, koji je izgledao uzbuñen.

Kad se približismo, video sam da je bez svog psa. Zurio je na sve strane, osvrtao

se oko sebe, pokušavao da prozre tamu hodnika, mrmljao reči bez veze i

nastavljao da svojim malim, crvenim očima ispitivački posmatra ulicu. Kad ga

Remon upita šta mu je, on ne odgovori odmah. Jedva sam čuo kako mrmlja:

»Prljavko, mrcino« — ne prestajući da se uzbuñuje. Upitah ga gde mu je pas.

Brzo mi odgovori da je nestao. Zatim odjednom poče brzo da govori: »Poveo

sam ga kao i obično na Manevarsko polje. Bilo je mnogo sveta oko sajamskih

baraka. Zastao sam da pogledam »Kralja u bekstvu«. I kad sam hteo da poñem,

nije ga više bilo. Zaista, već poodavno hteo sam da mu kupim manju ogrlicu, ali

nikad ne bi poverovao da bi ta mrcina mogla na taj način da ode.«

Remon mu potom objasni da je pas mogao da zaluta i da će se vratiti. Naveo mu

je nekoliko primera kako su psi prelazili i desetine kilometara da bi se vratili

svojim gospodarima. Uprkos tome, stari je izgledao još više uzbuñen. »Ali uzeće

mi ga, razumejte! Kad bi ga još neko prihvatio. Ali to je nemoguće, svima se

gade njegove kraste. Uhvatiće ga policajci, sigurno.« Na to mu rekoh da treba da

ode u kafileriju i da će mu ga vratiti ako plati taksu. Upita me da li je taksa

velika. To nisam znao. On se razbesni: »Dati novac za tu mrcinu. O, neka
crkne!« I poče da ga psuje. Remon se nasmeja i uñe u kuću. Poñoh za njim i

rastadosmo se na odmorištu sprata. Malo kasnije čuo sam starčeve korake i on
zakuca na vrata. Kad otvorih, on časak zasta na pragu i reče: »Oprostite,