Page 27 - Albert Camus - Stranac
P. 27

živeo u Parizu, a ona me je ispitivala kako je tamo. Rekoh joj: »Prljavo. Ima

               golubova i mračnih dvorišta. Ljudi imaju belu kožu.«

               Zatim smo šetali i prošli gradom glavnim ulicama. Žene su bile lepe i ja upitah

               Mariju da li je to primetila. Reče mi da jeste i da me razume.

               Neko vreme nismo više razgovarali. Želeo sam, meñutim, da ostane sa mnom i

               rekoh joj da bismo mogli zajedno večerati kod Selesta. I ona je zaista za tim

               žudila, ali je imala nešto da radi. Bili smo nadomak moje kuće i ja joj rekoh do

               viñenja. Ona me pogleda: »Ne želiš da znaš šta treba da radim?« Želeo sam da

               znam, ali nisam na to mislio, i kao da mi je to zamerila. Videvši me zbunjena,

               ona ponovo prasnu u smeh i primače mi se celim telom da mi pruži svoje usne.

               Večerao sam kod Selesta. Već sam počeo da jedem kad uñe neka čudna mala

               žena i upita me može li da sedne za moj sto. Razume se da je mogla. Pokreti su

               joj bili mehanički, a oči sjajne na licu malom kao jabuka. Skinula je žaket i

               nervozno bacila pogled na jelovnik. Pozvala je Selesta i odmah poručila sva jela,

               odrešito i na brzinu. Čekajući predjelo, otvori torbu, izvadi parče četvrtaste

               hartije i olovku i, dodavši napojnicu, sve sračuna unapred, a zatim iz novčanika

               izvadi tačan iznos koji stavi ispred sebe. Donesoše joj predjelo, koje je lakomo

               na brzinu progutala. Dok je čekala sledeće jelo, izvadi iz torbice plavu olovku i

               neki nedeljni časopis koji objavljuje programe radioemisija. Jednu za drugom,

               vrlo pažljivo je podvukla skoro sve emisije. Kako je časopis imao dvanaestak

               stranica, ona je savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ručka. Ja sam već bio

               ručao, a ona je i dalje podvlačila s istom marljivošću. Potom se digla, obukla

               žaket s onim istim pokretima preciznog automata i otišla. Kako nisam imao šta

               da radim, izišao sam i ja i jedno vreme išao za njom. Stala je na ivicu pločnika i,


               ne skrećući i ne osvrćući se, neverovatno brzo i sigurno krenula svojim putem.
               Najzad sam je izgubio iz vida i vratio se istim putem. Mislio sam kako je čudna,


               ali sam je brzo zaboravio.
   22   23   24   25   26   27   28   29   30   31   32