Page 28 - Albert Camus - Stranac
P. 28

Na pragu svojih vrata nañoh starog Salamana. Pozvah ga da uñe, a on mi saopšti

               da se pas izgubio, jer nije bio u kafileriji. Nameštenici su mu kazali da je možda

               pregažen. Pitao je da li je moguće nešto saznati u komesarijatu. Odgovorili su

               mu da se o ovakvim stvarima ne vodi računa jer se dogañaju svakog dana.

               Rekao sam starom Salamanu da bi mogao nabaviti drugog psa, ali bio je u pravu

               kad mi je rekao da je navikao na ovog.

               Skupio sam se na svom krevetu, a Salamano je seo na stolicu pored stola. Sedeo

               je prema meni, s rukama na kolenima. Nije skinuo svoj stari šešir. Kroz požutele

               brkove procedi nekoliko nevezanih rečenica. Bio mi je malo dosadan, ali nisam

               imao šta da radim, a nije mi se spavalo. Da bih nešto kazao, počeo sam da ga

               ispitujem o psu. Reče mi da ga je nabavio posle ženine smrti. Oženio se prilično

               kasno. U mladosti je želeo da postane glumac, i u vojsci je igrao u šaljivim

               pozorišnim komadima iz vojničkog života. Ali se ipak zaposlio na železnici i

               nije požalio, jer je sada primao malu penziju. Nije bio srećan sa ženom, ali, sve

               u svemu, bio se navikao na nju. Kad je umrla, osećao se vrlo usamljen. Tada je

               zamolio svog druga iz radionice da mu nabavi psa i dobio je ovoga, sasvim

               mladog. Morao je da ga hrani na cuclu. Ali kako pas živi manje od čoveka,

               najzad su zajedno ostareli. »Bio je ćudljiv«, reče Salamano. »S vremena na

               vreme dohvatili bismo se. Ali ipak je bio dobar pas.« Rekoh mu da je bio dobre

               rase i Salamano je izgledao zadovoljan. »Sem toga, dodade, niste ga znali pre

               njegove bolesti. Imao je najlepšu dlaku.« Svake večeri i svakog jutra otkako je

               pas dobio ovu kožnu bolest Salamano ga je mazao nekom mašću. Meñutim,

               prema njegovom mišljenju, njegova prava bolest bila je starost, a starost se ne

               leči.


               U tom trenutku ja sam zevnuo i stari mi reče da ide. Rekoh mu da može ostati i
               da žalim što se to dogodilo njegovom psu. On mi zahvali. Reče da je mama


               mnogo volela psa. Govoreći o njoj, zvao ju je »vaša sirota majka«. On izrazi
               svoju bojazan da mora da sam vrlo nesrećan otkako je majka umrla, ali mu na to
   23   24   25   26   27   28   29   30   31   32   33