Page 31 - Albert Camus - Stranac

verandama sakrivene ispod tamarisa, dok su druge stajale bez zelenila usred

kamenja. Pre nego što smo se uspeli na uzvišicu, već smo ugledali mirno more,

a nešto dalje sanjivi i masivni rt u bistroj vodi. Do nas je kroz tišinu dopirao laki

šum motora. U daljini spazismo malu ribarsku barku koja se neosetno primicala

po bleštavom moru. Marija ubra nekoliko perunika sa stenja. Sa padine koja se

spuštala prema moru, videli smo već nekoliko kupača.

Remonov prijatelj stanovao je u vikend-kućici na kraju plaže. Kućica se

naslanjala na stene, a prednji stubovi već su se kupali u moru. Remon nas

predstavi. Njegov prijatelj se zvao Mason. Bio je to visok, krupan čovek, širokih

pleća, sa punačkom i prijatnom ženicom, koja je govorila pariskim akcentom.

Odmah nam reče da se osećamo kao kod svoje kuće i da je već ispržio ribe koje

je jutros ulovio. Rekoh da smatram da mu je kuća lepa. On mi uzvrati da ovde

provodi subotu, nedelju i ceo godišnji odmor. »Dobro se slažem sa ženom« —

dodade. Zena mu se upravo nešto smejala sa Marijom. Tada sam možda prvi put

pomislio da ću se i ja oženiti.

Mason je hteo da se kupa, ali njegova žena i Remon ne htedoše poći. Nas troje

se spustismo i Marija se odmah baci u vodu. Mason i ja malo počekasmo.

Govorio je lagano i primetio sam da je imao običaj da sve što bi rekao upotpuni

sa »dodao bih još« — čak i onda kad u stvari ništa ne bi dodao smislu rečenice.

Sto se tiče Marije, reče mi: »Sjajna je, i dodao bih, dražesna.« Nisam više

obraćao pažnju na ovu rñavu naviku, jer sam osećao kako mi sunce prija. Od

peska počeše da mi bride tabani. Uzdržavao sam se od želje da uñem u vodu, ali

najzad rekoh Masonu: »Idemo li?« Skočio sam. On je polako ušao u vodu i

bacio se tek kad mu se tlo izmaklo pod nogama. Plivao je na prstima i dosta

slabo, tako da sam ga ostavio da stignem Mariju. Voda je bila hladna i uživao
sam u plivanju. Slažući se u pokretima i osećajući isto zadovoljstvo, Marija i ja

zaplivasmo daleko.