Page 36 - Albert Camus - Stranac

mi je čelo nabreklo od sunca. Sva ta vrelina me je pritiskala i sputavala korake.

A svaki put kad bih na licu osetio njen vreli dah, stisnuo bih zube, stegao

pesnice u džepovima, napregnuo svu. svoju snagu da savladam sunce i onu

maglovitu opijenost koja se na mene sručila. Pri svakom mlazu svetlosti koji je

izbijao iz peska, iz pobelele školjke ili krhotine stakla, vilice su mi se grčile.

Dugo sam hodao.

Iz daljine sam spazio malu, tamnu masu stene opasanu zaslepljujućim prstenom

svetlosti i morske prašine. Pomislio sam na sveži izvor iza stene. Zaželeo sam da

još jednom oslušnem žubor vode, da se sklonim od sunca, napora, plača žena i

da pronañem hlad i mir. Ali kad sam se približio, primetio sam da se Remonov

protivnik vratio.

Bio je sam. Ležao je na leñima s rukama pod potiljkom, čelom u senci stene,

ostalim delom tela na suncu. Njegov plavi kombinezon isparavao se na vrućini.

Bio sam malo iznenañen. Za mene je sve to bila svršena stvar i došao sam

ovamo ne misleći više na to.

Čim me vide, Arapin se malo podiže i gurnu ruku u džep. Ja sam, razume se,

stezao u džepu od kaputa Remonov revolver. On se ponovo spusti unazad ne

vadeći ruku iz džepa. Bio sam dosta daleko od njega, oko desetak metara. S

vremena na vreme nazirao sam njegov pogled ispod poluotvorenih kapaka, ali je

u užarenom vazduhu njegov lik igrao pred mojim očima. Šum talasa bio je još

sporiji, još tiši nego u podne. Bilo je to ono isto sunce, ona ista svetlost na onom

istom pesku koja se ovuda proširila. Već dva sata dan nije odmicao, već dva sata

kako je bacio sidro u okean usijanog metala. Na horizontu je prošao neki brodić,

a ja sam krajičkom oka nazreo samo crnu mrlju, jer sam neprestano posmatrao

Arapina.
Pomislio sam da treba samo da se okrenem, pa da sve bude svršeno. Ali sva

plaža iza mene, koja je treperila od sunca, pritiskala me je. Primakao sam se
malo izvoru. Arapin se nije micao. I pored toga bio je još dosta daleko. Možda