Page 34 - Albert Camus - Stranac
P. 34

glave mehurove na površini vode. Za to vreme je ponovo i Remon udario i

               ovome krv obli lice. Remon se okrenu prema meni i reče: »Videćeš šta će

               izvaditi.« Ja mu doviknuh: »Pazi, ima nož«, ali je Remonova ruka već bila

               posečena a usta rasečena.

               Mason je priskočio, ali se drugi Arapin podiže i stade iza onog naoružanog.

               Nismo smeli da se pomaknemo. Oni su se polako povlačili, gledajući nas i dalje

               netremice i držeći nas u strahu od noža. Kad su videli da su dovoljno odmakli,

               nestadoše vrlo brzo, dok smo mi stajali kao prikovani na suncu, a Remon stezao

               ruku iz koje je šikljala krv.

               Mason onda reče da ovde boravi neki lekar koji provodi nedelju na uzvišici.

               Remon htede odmah da poñe k njemu, ali svaki put kad bi progovorio, krv iz

               rane pravila bi mehurove u njegovim ustima. Pridržavali smo ga i vratili smo se

               u kućicu što smo brže mogli. Tu nam Remon reče da su njegove rane površinske

               i da može da ide lekaru. Ode s Masonom, a ja ostadoh da objasnim ženama šta

               se dogodilo. Gospoña Mason zaplaka, Marija preblede. Bilo mi je dosadno da

               im objašnjavam, najzad ućutah i zapalih cigaretu Posmatrajući more.

               Oko pola dva Remon se vrati s Masonom. Na ruci je imao zavoj, oko usta

               flaster. Lekar mu je rekao da to nije ništa, ali on je izgledao natmuren. Mason

               pokuša da ga nasmeje, meñutim on ne progovori. Kad reče da će sići na plažu,

               upitah ga kuda ide, a on mi odgovori da ide na vazduh. Mason i ja rekosmo da

               ćemo ga pratiti. Tada se naljuti i poče da nas vreña. Mason dodade da mu ne

               treba protivrečiti, ali ja sam ipak pošao za njim.

               Dugo smo šetali po plaži. Sunce je bilo strašno. Kao da se lomilo u komade na

               pesku i na moru. Imao sam utisak da Remon zna kuda ide, ali to je svakako bilo


               pogrešno. Sasvim na kraju plaže stigosmo najzad do malog izvora, koji je tekao
               kroz pesak iza jedne velike stene. Tu zatekosmo ona naša dva Arapina. Ležali su


               u svojim prljavim, plavim kombinezonima. Izgledali su sasvim mirni i skoro
               zadovoljni. Naš dolazak nije ništa izmenio. Onaj koji je udario Remona, gledao
   29   30   31   32   33   34   35   36   37   38   39