Page 37 - Albert Camus - Stranac

zbog senke na licu, izgledalo je da se smeje. Čekao sam. Lice mi je od sunca

gorelo i osetio sam kako mi se kapljice znoja skupljaju na obrvama. Bilo je to

ono isto sunce kao i onog dana kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me

je bolela glava i sve su mi žile kucale pod kožom. Zbog ove vreline koju više

nisam mogao podneti, koraknuo sam napred. Znao sam da je to glupo i da se

neću osloboditi sunca ako se pomaknem za jedan korak. Ali učinio sam već

jedan korak, samo jedan korak. A tada, ne dižući se, Arapin trgnu nož, koji mi

pokaza na suncu. Svetlost šiknu na čelik i učini mi se kao da me duga, blistava

oštrica pogodi u čelo. U istom času znoj skupljen u obrvama poteče odjednom

niz očne kapke i prekri ih mlakim i gustim velom. Ova koprena od suza i soli

zaslepi mi oči. Osećao sam samo kako mi sunce kao cimbal udara po čelu i

nejasno, blistavo sečivo kako seva na nožu stalno uperenom u mene. Ovaj

usijani mač palio mi je trepavice i kopao oči. Tada mi je sve zaigralo pred

očima. S mora je dopirao težak i vreo dah. Činilo mi se kao da se nebo nada

mnom širom otvorilo i kao da iz njega pada ognjena kiša. Napregnuh se svim

svojim bićem i ruka mi steže revolver. Obarač okinu, dodirnuh glatko

ispupčenje drške, a tada uz prasak, u isto vreme rezak i zaglušan, sve poče. Sa

sebe stresoh znoj i sunce. Bi mi jasno da sam poremetio ravnotežu dana i onu

vanrednu tišinu plaže na kojoj sam bio srećan. Tada opalih još četiri puta u

nepomično telo, u koje su meci neprimetno prodirali. I to je bilo kao četiri kratka

udarca kojima sam zakucao na vrata svoje zle kobi.