Page 42 - Albert Camus - Stranac
P. 42

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije

               bila toliko važna. Meñutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši

               se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne

               verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju

               u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako

               bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. »Hoćete li«,

               uzviknu on, »da mi život izgubi svaki smisao?« Po mom mišljenju, to me se nije

               ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim

               očima i bezumno vikao: »Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje

               grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?« Primetih da

               me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek

               kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam

               se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: »Vidiš, vidiš,

               govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.« Naravno, još jednom sam

               rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču.

               Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno

               pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo

               tužno pogleda i promrmlja: »Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam

               video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom

               bola.« Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci.

               Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao

               priviknuti. Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je

               saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin.

               Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam


               utisak da me nije razumeo. Ali tog dana stvari nisu krenule dalje.
               Posle toga sam često viñao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat.


               Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je
               sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim
   37   38   39   40   41   42   43   44   45   46   47