Page 46 - Albert Camus - Stranac

Arapa nastavljao se ispod nas. Izgledalo je da svetlost spolja sve više nadire kroz

prozore.

Nešto sam se slabo osećao i hteo sam da poñem. Graja mi je smetala. S druge

strane, želeo sam da što više iskoristim Marijino prisustvo. Ne znam koliko je

vremena prošlo. Marija mi je govorila o tome šta radi i dalje se neprestano

smejala. Mrmljanje, uzvici, razgovori, sve se to slivalo u jedno. Jedino tiho

ostrvce pored mene bili su onaj omalen mladić i starica koji su se samo gledali.

Postepeno su odvodili Arape. Skoro svi umuknuše čim je prvi izišao. Starica se

primače rešetkama i u taj tren čuvar dade znak njenom sinu. Ovaj reče: »Do

viñenja, majko«, a ona pruži ruku izmeñu dve rešetke da bi mu lagano i što duže

mahala.

Ona je otišla dok je neki čovek sa šeširom u ruci ušao i zauzeo njeno mesto.

Uvedoše još jednog zatvorenika i oni su živo, ali poluglasno razgovarali, jer je u

prostoriji ponovo zavladala tišina. Doñoše po mog suseda s desne strane, a

njegova mu žena reče, ne spuštajući glas, kao da nije primetila da više ne treba

da viče: »Čuvaj se i pazi.« Zatim doñe red na mene. Marija mi posla poljubac.

Okrenuh se još jednom pre no što sam otišao. Licem prislonjenim uz rešetku i s

onim istim razvučenim i grčevitim osmehom stajala je nepomično.

Ubrzo posle toga mi je pisala. I upravo od tog trenutka započelo je ono o čemu

nikada nisam voleo da govorim. Na svaki način, ni u čemu ne treba preterivati, i

meni je to bilo lakše nego drugima. Najteže od svega bilo mi je u prvo vreme

moga zatvora to što sam mislio kao slobodan čovek. Zaželeo bih, na primer, da

se nañem na obali i da siñem ka moru. Kada bih zamislio kako mi prvi talasi

šume ispod nogu i telo ulazi u vodu i u tome ponovo našao slobodu, osetio bih

koliko su mi zidovi tamnice tesni. Ovo je trajalo nekoliko meseci. Posle ovoga
mislio sam samo kao zatvorenik. Čekao sam svakodnevnu šetnju na koju sam

odlazio u dvorište, ili posetu advokata. Ostalo vreme rasporeñivao sam vrlo
dobro. U to vreme često sam razmišljao da bih se, kad bi me primorali da živim