Page 43 - Albert Camus - Stranac

trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton

saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesu je za mene i

da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o

bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuñena kao prvog dana. Rezultat

svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo

razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog

sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim

okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio

zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro ureñeno i tako

jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«. I

posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se

gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim

trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po

ramenu i govoreći srdačno: »Za danas dosta, gospodine antihriste.« Potom su

me predavali u ruke žandarma.

II

Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao zatvora,

shvatio sam već posle nekoliko dana da neću voleti da govorim o ovom delu

svoga života.

Kasnije nisam pridavao važnosti ovom osećanju neprijatnosti. Prvih dana, u

stvari, nisam ni bio u zatvoru: nekako neodreñeno iščekivao sam da se nešto

novo dogodi. Sve je počelo tek od Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad

sam primio njeno pismo (rekla mi je da joj zabranjuju da me posećuje jer mi nije
žena), od tog dana osetio sam da mi je ćelija dom i da se tu moj život zaustavio.

Na dan mog hapšenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je već bilo
nekoliko zatvorenika, većinom Arapa. Smejali su se videvši me. Zatim su me