Page 47 - Albert Camus - Stranac

u stablu nekog suvog drveta i da se ničim ne bavim osim da gledam nebo iznad

sebe, malo-pomalo i na to navikao. Čekao bih da ptice polete ili oblaci da se

sretnu kao što sam ovde čekao čudne kravate svog advokata ili kao što sam u

onom drugom svetu strpljivo očekivao subotu da obgrlim Marijino telo. Ali kada

bih dobro razmislio, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrećnijih od

mene. Tako je i moja majka mislila i često je ponavljala da se čovek, na kraju

krajeva, na sve privikne.

Uostalom, obično nisam išao tako daleko. Prvi meseci bili su teški. Ali upravo

napor koji sam morao da uložim, pomogao mi je da ih prebrodim. Mučila me je,

na primer, želja za ženom. Bilo je to sasvim prirodno, bio sam mlad. Nikada

nisam mislio baš na Mariju. Ali sam mislio toliko na ženu, na žene, na sve one

koje sam poznavao ili koje sam u izvesnim prilikama voleo, tako da mi je ćelija

bila puna svih tih lica i svih mojih želja. To me je, u izvesnom smislu, izbacivalo

iz ravnoteže. U drugom, opet, to mi je prekraćivalo vreme. Uspeo sam, najzad,

da zadobijem naklonost šefa čuvara, koji je za vreme ručka pratio kuvara. Prvi

mi je on govorio o ženama. Rekao mi je da je to prva stvar na koju se svi žale.

Odgovorio sam mu da sam i ja kao i oni i da smatram takav postupak

nepravednim. »Ali upravo zbog toga vas i stavljaju u zatvor.« »Kako, zbog

toga?« »Pa da, sloboda, to je to. Lišavaju vas slobode.« Nikada nisam o tome

razmišljao. Složio sam se s njim: »To je istina«, rekoh mu, »jer u čemu bi se

inače sastojala kazna?« »Da, vi razumete stvari. Ostali ne. Meñutim, oni se

snalaze kako znaju.« Čuvar je zatim otišao.

Postavljalo se takoñe i pitanje cigareta. Kad su me zatvorili, uzeli su mi kaiš,

uzice za cipele, mašnu i sve što sam imao u džepovima, naročito cigarete. Kad

sam već bio u ćeliji, tražio sam da mi ih vrate. Rekoše mi da je to zabranjeno.
Prvih dana bilo mi je vrlo teško. To me je, možda, najviše slomilo. Sisao sam

komadiće drveta koje sam kidao od dasaka kreveta. Celog dana stalno mi je bilo
muka. Nisam shvatao zašto me lišivaju nečega što nikome ne šteti. Tek kasnije