Page 45 - Albert Camus - Stranac

stalno je pratilo razgovore koji su se ukrštali iznad njihovih glava. Sve sam to

brzo zapazio idući prema Mariji. Priljubljena uz rešetku, smešila se na silu.

Učinila mi se vrlo lepa, ali nisam smeo da joj to kažem.

»Dakle?« reče mi vrlo glasno. »Tu sam, dakle.«

»Kako si, imaš li sve što želiš?«

»Da, sve«.

Ućutasmo, i Marija se stalno smešila. Ona krupna žena dovikivala je nešto

mome susedu, po svoj prilici svome mužu, plavom, krupnom čoveku, otvorena

pogleda. Izgleda da su nastavljali već započeti razgovor.

»Žana nije htela da ga uzme« vikala je iz sveg glasa. »Da, da«, odgovarao je

čovek. »Rekla sam joj da ćeš ga ponovo uzeti, čim izañeš, ali ona ga nije htela

uzeti.«

Marija, sa svoje strane, doviknu da me Remon pozdravlja i ja rekoh: »Hvala.«

Ali moj glas priguši glas suseda, koji je pitao: kako mu je. Njegova žena se

nasmeja i reče da se nikad nije bolje osećao. Moj sused s leve strane, omalen

mladić, nežnih ruku, ništa nije govorio. Primetio sam da stoji prema starici i da

se oboje netremice gledaju. Nije bilo vremena da ih duže posmatram, jer mi

Marija doviknu da nikada ne treba gubiti nadu. Rekoh: »Da.« Pogledah je, i u

isto vreme poželeh da joj stegnem ramena ispod haljine. Poželeh onu finu put i

ne bi mi jasno čemu bih se nadao sem njoj. Bilo je to sigurno ono što je i sama

Marija htela reći, jer se neprestano smešila. Video sam samo blesak njenih zuba

i male bore oko očiju. Ona mi još jednom doviknu: »Izaći ćeš i venčaćemo se!«

Odgovorih: »Misliš«, ali samo da nešto kažem. Ona tada na brzinu i isto tako

glasno dobaci da ću biti osloboñen i da ćemo ponovo ići na kupanje. Ona druga

žena, meñutim, takoñe se drala i govorila da je ostavila kotaricu u prijavnici.
Nabrajala je sve što je u nju strpala. Sve je to trebalo proveriti, jer je sve to bilo

vrlo skupo. Moj drugi sused i njegova majka stalno su se gledali. Tihi žagor