Page 49 - Albert Camus - Stranac

čovek. Njegova majka i sestra držale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi

ih iznenadio, ostavio je ženu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otišao

majci koja ga, kad je došao, nije prepoznala. Da bi se našalio, doñe na pomisao

da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljačkale, majka i

sestra ga ubiju noću udarcima čekića i telo bace u reku. Izjutra je došla žena, i,

ne znajući ništa o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoči u

bunar. Mora da sam ovu priču pročitao hiljadu puta. S jedne strane, bila je

neverovatna, s druge, prirodna. U svakom slučaju, smatrao sam da je to putnik

malo i zaslužio i da se nikada ne treba šaliti.

Vreme mi je prolazilo u snu, sećanjima, čitanju ove pripovetke i smenjivanju

svetlosti i mraka. Čitao sam da čovek u zatvoru izgubi, najzad, svaku predstavu

o vremenu. Za mene, meñutim, to nije imalo mnogo značaja. Nisam shvatio

koliko dani mogu biti u isto vreme dugi i kratki. Dugi, nesumnjivo, da ih čovek

ispuni, ali toliko razvučeni da su se najzad slivali jedni u druge. Pri tome su

gubili svoje ime. Reči juče ili sutra bile su jedine koje su za mene imale neki

smisao.

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam

mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju

ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao. Tog dana, po odlasku čuvara,

pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje

ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga

ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz.

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u

kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u

nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom
posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja

u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo
sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u