Page 50 - Albert Camus - Stranac
P. 50
ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada
sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo
izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.
III
Mogu reći da je uglavnom jedno leto vrlo brzo smenilo drugo. Znao sam da će
mi se s dolaskom prvih žega nešto neočekivano dogoditi. Moj slučaj bio je
odreñen za poslednje zasedanje porotničkog suda, a ovo se završava u junu.
Pretres je počeo kad je napolju već vladala žega. Advokat me je uveravao da
neće trajati duže od dva ili tri dana. »Sud će, uostalom, dodao je on, žuriti, jer
vaša stvar nije najvažnija. O jednom oceubistvu raspravljaće se odmah posle
toga.«
U pola osam izjutra doñoše po mene i zatvorenička me kola odvezoše u sud.
Dva žandarma uvedoše me u jednu zamračenu prostoriju. Čekali smo sedeći kraj
vrata, iza kojih su se čuli glasovi, povici, pomeranje stolica i sav onaj darmar
koji me je podsećao na svečanosti u gradskoj četvrti kada posle koncerta ureñuju
dvoranu da bi se moglo igrati. Žandarmi mi rekoše da treba sačekati sudije, a
jedan od njih ponudi mi cigaretu, koju odbih. Malo zatim on me upita da li me je
strah. Odgovorih mu da nije. Staviše, u izvesnom smislu me je interesovalo da
vidim neki proces. U životu mi se nikada slična prilika nije pružila: »Da, reče
drugi žandarm, samo sve to, na kraju krajeva, zamara.«
Malo zatim u prostoriji odjeknu zvonce. Skinuše mi lisice. Otvoriše vrata i
odvedoše me do optuženičke klupe. Dvorana je bila dupke puna. Sunce je, i
pored zavesa, ovde-onde prodiralo, a vazduh je bio sparan. Prozori su bili
zatvoreni. Seo sam, žandarmi me okružiše. Pred sobom spazih red lica. Svi su
me posmatrali: bi mi jasno da su to porotnici. Ne bih, meñutim, mogao da
kažem u čemu su se razlikovali jedni od drugih. Imao sam samo jedan utisak:
