Page 51 - Albert Camus - Stranac
P. 51

našao sam se pred nekom tramvajskom klupom i svi ovi nepoznati putnici

               vrebali su pridošlicu da bi na njemu otkrili nešto smešno. Znam da je to bila

               glupa pomisao, jer ovde nisu tražili ništa smešno, već zločin. Razlika, meñutim,

               nije velika, i u svakom slučaju ta mi je misao pala na um.

               Malo su me, takoñe, zbunili svi ti ljudi u ovoj zatvorenoj dvorani. Ponovo sam

               razgledao sudnicu i nisam prepoznao nijedno lice. Ne čudim se što u prvi mah

               nisam shvatio da se sav ovaj svet gura da bi mene video. Ljudi obično nisu

               vodili računa o mojoj ličnosti. Trebalo je napora da shvatim da sam ja bio taj

               koji sam izazvao toliko uzbuñenje. Rekao sam žandarmu: »Koliko sveta!« Ovaj

               mi odgovori da je to zbog novina i pokaza mi grupu koja je stajala blizu stola iza

               klupe za porotnike. Rekao mi je: »Eno ih.« Upitao sam: »Koga?« I on ponovi:

               »Novinara.« Poznavao je jednog od novinara, koji ga tog trenutka ugleda i uputi

               se prema njemu. Bio je to postariji čovek, simpatičan i s nešto bora na licu. On

               se najsrdačnije rukovao sa žandarmom. Tada sam primetio da se svi ti ljudi ovde

               sastaju, prijateljski obraćaju jedni drugima i razgovaraju kao u nekom klubu u

               kome se čovek oseća srećnim što se našao meñu ljudima iz istog kruga.

               Objasnio sam sebi takoñe čudno osećanja da sam ovde kao neki uljez, potpuno

               suvišan. Novinar mi se u meñuvremenu obrati smešeći se. Reče mi da se nada da

               će se na kraju sve dobro završiti. Zahvalih mu, a on dodade: »Znate, vašu stvar

               smo malo naduvali. Leto je mrtva sezona za novine. A samo vaš slučaj i onaj o

               oceubistvu nešto vrede.« Zatim mi u grupi iz koje je došao pokaza jednog

               mladog čoveka koji je ličio na ugojenu lasicu, sa velikim, crno uokvirenim

               naočarima. Reče mi da je to specijalni dopisnik jednog pariskog lista:

               »Uostalom, on nije došao zbog vas. Ali pošto mu je zadatak da izveštava o


               procesu oceubistva, zatražili su od njega da telegrafiše ujedno i o vašem
               slučaju.« Malo je trebalo da mu se na tome zahvalim. Pomislio sam ipak da bi to


               bilo smešno. Srdačno mi je mahnuo rukom i ostavio nas. Čekali smo još
               nekoliko minuta.
   46   47   48   49   50   51   52   53   54   55   56