Page 60 - Albert Camus - Stranac

nuñenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i

romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo

da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao

zatvora. Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me

je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo,

jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati

putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u

bezazlene snove.

IV

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi. Mogu

da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo

govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom,

izmeñu svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio

optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na

krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodreñeno me je mučilo. Iako sam

bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali

advokat bi mi dobacio: »Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.« Izgledalo je kao da

ceo dogañaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi

sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja

da im svima upadnem u reč i doviknem: »Pa ipak, ko je ovde optuženi? Važno

je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!« Razmislivši, meñutim, ništa nisam

imao da kažem. Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek

pobuñuje kod ljudi nije duga veka. Govor državnog tužioca, na primer, zamorio
me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz

celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.