Page 64 - Albert Camus - Stranac
P. 64

ipak sam ga slušao, jer je rekao: »Istina je da sam izvršio ubistvo.« Potom je

               nastavio istim tonom govoreći »ja« svaki put kad bi govorio o meni. Bio sam

               vrlo začuñen.

               Nagnuh se prema žandarmu i upitah ga zašto to čini. On mi reče da ćutim, a

               potom odmah dodade: »Svi advokati tako rade.« Pomislih da je to još jedan od

               načina da me izdvoje iz dogañaja, da me svedu na nulu i da se, u izvesnom

               smislu, postave umesto mene. Verujem, meñutim, da sam već bio daleko od ove

               sudske dvorane. Moj advokat bio mi je smešan. Zadržao se kratko na povodu za

               ubistvo, a zatim je i on govorio o mojoj duši, ali činilo mi se sa mnogo manje

               dara od tužioca. »I ja sam se nadneo nad ovu dušu, ali suprotno uvaženom

               predstavniku javnog tužilaštva, našao sam u njoj nešto i mogu da kažem da sam

               je čitao kao otvorenu knjigu.« U njoj je čitao da sam čestit čovek, ispravan,

               radan, vredan, odan kući u kojoj sam bio zaposlen, da su me svi voleli i da sam

               saosećao sa tuñom nevoljom. Za njega sam bio uzoran sin koji je izdržavao

               majku dokle god je mogao. Nadao sam se, najzad, da će dom staraca pružiti

               starici udobnost koju mi moja sredstva nisu dopuštala da joj pružim. »Čudim se,

               gospodo, dodao je, da se oko tog doma digla tolika graja. Jer, najzad, ako treba

               pružiti dokaz o korisnosti i značaju ovih ustanova, treba reći da ih sama država

               pomaže.« Samo, on nije govorio o sahrani i ja sam osećao da to nedostaje

               njegovoj odbrani. Ali zbog ovih dugih fraza, svih ovih dana i beskrajnih sati u

               kojima se govorilo o mojoj duši, imao sam utisak da sve postaje kao neka

               bezbojna voda od koje sam dobio vrtoglavicu.

               Na kraju, sećam se samo da je, dok je moj advokat nastavljao svoj govor, s ulice

               i kroz sve dvorane i sudnice dopirala do mene truba trgovca sladoledom.


               Saletale su me uspomene na život koji mi više nije pripadao, ali u kome sam
               nalazio najsitnije i najoskudnije radosti: mirise leta, gradsku četvrt koju sam


               voleo, večernje nebo. Marijin smeh i haljine. Nikakve koristi nije bilo od toga
               što sam se nalazio na tom mestu i od svega mi se smučilo, te sam jedva čekao da
   59   60   61   62   63   64   65   66   67   68   69