Page 62 - Albert Camus - Stranac

svoga strašnog nedela.« Tada se okrenu prema meni, upre prstom na mene i

nastavi da me napada a da ja zaista nisam shvatao zbog čega. Nema sumnje,

morao sam da priznam da je bio u pravu. Nisam mnogo žalio svoj čin. Ali sam

se čudio tolikom ogorčenju. Hteo sam da pokušam da mu iskreno objasnim,

skoro od srca, da nikada nisam bio u stanju da za nečim zažalim. Bio sam uvek

obuzet onim što je trebalo da se danas ili sutra dogodi. Meñutim, u položaju u

kome sam se našao, nisam, razume se, nikome mogao govoriti takvim tonom.

Nisam imao prava da pokažem svoja osećanja i dobru volju. Trudio sam se da i

dalje slušam jer je tužilac počeo da govori o mojoj duši.

Obrativši se gospodi porotnicima, on reče da se nadneo nad nju i da u njoj ništa

nije našao. Reče da ja, u stvari, i nemam duše i da mi ništa ljudsko, čak nijedno

od onih moralnih načela koja čuvaju ljudsko srce, nije blisko. »Nema sumnje,

dodao je, mi mu zbog toga ne možemo prebaciti. Za ono što nije bio u stanju da

stekne, ne možemo ga optuživati da mu nedostaje. Ali kad je reč o ovom sudu,

popustljivost bi bila sasvim negativna vrlina i ona treba da se preobrazi u onu

težu, ali uzvišeniju — u vrlinu pravde. Ovo posebno kad praznina srca koju

otkrivamo u ovog čoveka postaje ponor u koji ljudsko društvo može da

propadne.« Posle toga govorio je o mom stavu prema majci. Ponovio je sve što

je rekao u toku rasprave. Meñutim, bio je mnogo opširniji nego dok je govorio o

mom zločinu, štaviše, toliko opširan da sam posle svega osećao samo zaparu tog

prepodneva. I to bar do trenutka dok državni tužilac nije zastao i, posle

kratkotrajnog ćutanja, nastavio vrlo dubokim i prodornim glasom: »Sutra će,

gospodo, ovaj isti sud suditi najgnusniji zločin: oceubistvo.« Po njegovom

mišljenju čak se ni u mašti nije mogao zamisliti tako svirep zločin. Pa ipak je

izrazio nadu da će ga ljudska pravda kazniti bez milosti. Ali nije se plašio da
kaže da užas koji je u njemu izazvao ovaj zločin skoro ustupa pred onim koji

oseća pred mojom neosetljivošću. Čovek, prema njemu, koji je moralni ubica
svoje majke, sam se isključuje iz ljudskog društva kao i onaj koji je podigao