Page 61 - Albert Camus - Stranac
P. 61

Suština njegove misli, ukoliko sam dobro shvatio, bila je u tome da sam učinio

               zločin s predumišljajem. To je bar pokušavao da dokaže. Kako je i sam govorio:

               »Dokazaću to, gospodo, dokazaću to dvostruko. Prvo, činjenicama jasnim kao

               sunce, a zatim u oskudnom svetlu koje će mi pružiti psihologija ove zločinačke

               duše.« Ukratko je izložio činjenice počev od majčine smrti. Podsetio je na moju

               neosetljivost, neznanje u kome sam se našao u vezi s njenim godinama, moje

               kupanje sutradan s jednom ženom, bioskop, Fernandel i, najzad, povratak s

               Marijom. Trebalo mi je vremena da ga u tom trenutku shvatim, jer je govorio

               »njegova ljubavnica«, dok je za mene ona bila samo Marija. Zatim je prešao na

               Remonov slučaj. Smatrao sam da je njegovo gledanje na dogañaje bilo jasno. To

               što je govorio, bilo je prihvatljivo. U dogovoru s Remonom pisao sam pismo da

               bih primamio njegovu ljubavnicu i predao je čoveku »sumnjiva morala« da je

               zlostavlja. Na plaži sam izazvao Remonove protivnike. Remon je bio ranjen. Od

               njega sam zatražio revolver. Vratio sam se sam na obalu da se tamo njime

               poslužim. Ubio sam Arapina kao što sam zamislio. Čekao sam. A »da bi bio

               siguran da je posao dobro izvršen«, ispalio sam još četiri metka, odmereno,

               sigurno, u neku ruku smišljeno.

               »Eto, gospodo, reče državni tužilac. Izložio sam vam tok dogañaja koji je doveo

               ovog čoveka da izvrši ubistvo potpuno svesno. Ostajem pri tome, reče on. Jer

               nije reč o običnom ubistvu, o nepromišljenom delu pri kome bi olakšavajuće

               okolnosti došle u obzir. Ovaj čovek, gospodo, ovaj čovek je inteligentan. Čuli

               ste ga, zar ne? Ume da odgovara. On poznaje vrednost reči. I ne može se reći da

               je postupio a da nije bio svestan onoga što čini.«

               Slušao sam i čuo da me smatraju inteligentnim. Ali nisam sasvim shvatio u


               kolikoj se meri dobre osobine običnog čoveka mogu pretvoriti u strahovitu
               optužbu protiv okrivljenog. To me je, u najmanju ruku, zaprepastilo, i nisam


               više slušao tužioca sve do trenutka kad je rekao: »Je li ikad izrazio kajanje?
               Nikada, gospodo. Nijednom u toku istrage ovaj se čovek nije uzbudio zbog
   56   57   58   59   60   61   62   63   64   65   66