Page 66 - Albert Camus - Stranac

Posmatrajući stvar hladno, to je bilo sasvim prirodno. U suprotnom slučaju, bile

bi i suviše uzaludno ispisane hartije. »U svakom slučaju«, reče mi advokat,

»postoji pravo žalbe. Ali ja sam uveren da će ishod biti povoljan.«

Čekali smo vrlo dugo, mislim skoro tri četvrti sata. Posle toga odjeknu zvonce.

Moj advokat me ostavi govoreći: »Predsednik porote pročitaće odgovore.

Uvešće vas tek kad budu izrekli presudu.« Vrata su lupala. Ljudi su trčkarali po

stepenicama za koje nisam znao da li su blizu ili daleko. Zatim sam čuo neki

mukli glas kako nešto čita u dvorani. Kad je zvonce ponovo odjeknulo i vrata

kabine se otvorila, do mene dopre samo tišina dvorane, tišina i ono čudnovato

osećanje koje me obuze kad utvrdih da je mladi novinar odvratio svoj pogled od

mene. Nisam gledao ka Mariji. Nisam imao vremena, jer mi predsednik u

čudnoj formi reče da će mi glava u ime francuskog naroda biti javno odrubljena.

U tom trenutku učinilo mi se da sam proživeo osećanje koje sam pročitao na

svim licima. Verujem da je to bilo poštovanje. Žandarmi su bili vrlo ljubazni

prema meni. Advokat je stavio svoju ruku na moju. Ni na šta više nisam mislio.

Meñutim, predsednik me upita imam li šta da dodam. Razmislio sam i rekao:

»Ne.« Tada me odvedoše.

V

Po treći put sam odbio da primim ispovednika. Nemam šta da mu kažem, ne

želim da razgovaram, svakako ću ga uskoro opet videti. Zasad me interesuje

samo to kako da izmaknem onoj spravi, kako da saznam da li se nešto što je

neminovno može izbeći. Promenili su mi ćeliju. Iz ove, kad se ispružim, vidim

nebo i samo nebo. Dani mi prolaze tako da na njegovom svodu posmatram
nestajanje boja koje spaja dan sa noći. Ležeći, stavim ruke pod glavu i čekam.

Ne znam koliko puta sam se pitao da li se ikada desilo da su na smrt osuñeni
umakli ovoj neumitnoj mašini, iščezli pre izvršenja smrtne kazne, probili kordon