Page 101 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Јесте религије, наравно", одговори Управљач. "У своје време је постојало нешто што
се звало бог - још пре Деветогодишњег рата. Али ја се заборављам: ви вероватно и сами
знате то за бога."

"Па..." Дивљак застаде. Желео је да каже нешто о самоћи, о ноћи, о меси бледој на
месечини, о провалији, о роњењу у сеновиту таму, о смрти. Желео је да говори, али речи није
било. Чак ни код Шекспира.

Управљач беше у међувремену прешао на други крај собе и откључавао је велики сеф
смештен у зиду између двеју полица. Тешка врата се отворише. Бркајући по мраку у сефу, он
рече: "То је тема која ме је одувек привлачила." Он извуче једну дебелу књигу у црним
корицама. "На пример, ово сигурно нисте читали."

Дивљак је узе у руке. Свето писмо Старог и Новог завета, прочита он наглас с
насловне стране.

"Ни ово." Он му пружи још једну.
Виљем Џејмз: Врсте религиозних доживљаја.

"Имам их још много", настави Мустафа Монд, поново седајући. "Читаву колекцију
старих порнографских књига. Бога у сефу, а Форда на полицама." Насмејавши се, он показа
своју званичну библиотеку - полице с књигама, преграде пуне калемова за машине за читање
и звучних трака смотаних у котур.
"Али ако знате за бога, зашто им не кажете?" с негодовањем упита Дивљак. "Зашто им
не дате те књиге о богу?"

"Из истог разлога из кога им не дајемо Отела: старе су, говоре о богу од пре сто
година. Не о садашњем богу."

"Али бог се не мења."
"Мењају се људи."

"Какве то везе има?"
"И те како има везе", рече Мустафа Монд. Он поново устаде и оде до сефа. "Једном је
постојао један човек по имену Кардинал Њумен", рече он. "Кардинал", објасни он узгред, "то
је било нешто налик на архипојца."
"'Ја, Пандолфо, кардинал лепог града Милана'. Читао сам о њима код Шекспира."

"Свакако. Елем, као што рекох, једном је постојао један човек по имену Кардинал
Њумен. А, ево и књиге." Он је извади. "Кад сам већ код тога, могао бих и ову да извадим. То
је од једног другог, који се звао Мен де Биран. То је био филозоф, ако знате шта је то."
38
"То је онај који сања о мањем броју ствари него што их има на небу и земљи" ,
одговори сместа Дивљак.

"Управо то. Сад ћу вам прочитати нешто о чему он јесте сањао. У међувремену, чујте
шта вели онај стари архипојац." Он отвори књигу на месту обележеном комадићем хартије и
поче да чита: "Ми не припадамо себи више него што нам припадају ствари које су наша
својина. Ми нисмо створили себе, стога не можемо ни бити изнад себе. Ми нисмо своји
господари. Ми смо божја својина. Није ли наша срећа управо у таквом погледу на ствар? Је
ли икаква срећа или утеха сматрати да припадамо самима себи? Тако, можда, мисле млади и
људи од успеха. Њима се може учинити великом ствари то што је све, како они мисле, по
њиховом - што не зависе ни од кога - што не морају мислити ни о чему ван непосредних
потреба, што су слободни од тегобе коју представља стална захвалност, стална молитва,
стално повезивање својих дела с вољом другога. Но, временом они, као и сви људи, дођу до

38
Алузија на Хамлетов одговор Хорацију (I, 5).
100