Page 97 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Дивљак је неко време ћутао. "Па ипак", настави он тврдоглаво. "Отело је добар. Отело
је бољи од оних кинотактилоскопа."
"Сигурно", сложи се Управљач. "Али то је цена којом плаћамо стабилност. Мора се
бирати: или срећа, или оно што се звало велика уметност. Ми смо жртвовали велику
уметност. Уместо ње имамо тактиле и оргуље за мирис."
"Али они немају никаквог смисла."

"Имају свој сопствени смисао; они представљају пријатна осећања за публику."
"Али они су... они су прича луде."

Управљач се насмеја. "Нисте баш учтиви према свом пријатељу, господину Вотсону.
Једном од наших најистакнутијих инжењера емоционалне технологије..."

"Не, он је у праву", мрачно рече Хелмхолц. "То и јесте безумље. Писати кад нема шта
да се каже..."
"Тачно! Али за тако шта потребна је изванредна инвентивност. Ви правите лимузине
од апсолутно минималне количине челика - уметничка дела практично ни од чега сем од
голих чулних осећаја."

Дивљак затресе главом. "То ми звучи просто језиво."

"Разуме се. Права срећа увек изгледа прилично мршава ствар у поређењу с
наткомпензацијама за беду. У стању задовољства нема ничег од оног сјаја кога има у мушкој
борби против несреће, нимало сликовитости које има у рвању са искушењима, ни коначном
паду проузрокованом страшћу или сумњом. Срећа никад није величанствена."
"Вероватно и није", рече Дивљак после кратке паузе. "Али мора ли баш доћи до
гадости као што су они близанци?" Он пређе дланом преко очију као да жели да избрише
запамћену слику оних дугих низова истоветних кепеца за монтажним столовима, оних стада
близанаца у реду пред улазом у брентфордску станицу једношинске железнице, оних
људских црва који су врвели око Линдине самртничке постеље, оног бескрајно поновљеног
истог лица у свих његових нападача у болници. Он погледа завој на својој левој руци и
уздрхта. "Језиво!"
"Да, али корисно! Видим да не волите наше групе Бокановски, али ја вас уверавам да
су оне темељ на коме почива цела зграда. Оне су жироскоп који стабилизује ракетни авион
државе на његовом неумитном путу." Дубоки глас је узбудљиво подрхтавао, рука која је
гестикулирала немо је изражавала сву величину и снагу незадрживе машине. Беседништво
Мустафе Монда било је малтене на висини синтетичког.
"Није ми јасно", рече Дивљак, "шта ће вам оне уопште - пошто из тих ваших боца
можете да добијете што год хоћете. Кад сте већ код тога, зашто не учините да свако постане
Алфа-двоструко плус?"
Мустафа Монд се насмеја. "Зато што не желимо да будемо заклани", одговори он.
"Ми верујемо у срећу и стабилност. Друштво које би се састајало од самих Алфа не би могло
а да не буде нестаблино и несрећно. Замислите фабрику у којој би радиле само Алфе - наиме
посебне јединке, доброг наслеђа, без социјалне кохезије, и обрађене тако да су способне (у
границама могућности) да слободно одабирају и преузимају одговорност. Само замислите!"
понови он.
Дивљак покуша да замисли, али без много успеха.

"То би био апсурд! Човек изручен и обрађен као Алфа полудео би ако би морао да
обавља посао Епсилон-полуимбецила - полудео, или поломио све око себе. Алфе се могу
потпуно социјализовати - али само под условом да им се да посао предвиђен за Алфе.
Епсилонске жртве може да поднесе само Епсилон, просто зато што то за њега и нису жртве,
96