Page 103 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

инстинктивно верујемо. Као да се у било шта верује инстинктивно! Човек верује у оно чему
га уче да верује. Изналажење слабих разлога за оно у шта се верује из других слабих разлога
- ето шта је филозофија. Људи верују у бога јер су научени да верују у бога."

"Па ипак", наваљивао је Дивљак, "ипак је природно веровати у бога кад је човек сам -
сасвим сам, у ноћи, и размишља о смрти..."
"Али данас људи нису никад сами", рече Мустафа Монд. "Ми их обрађујемо тако да
не воле самоћу, а уређујемо им живот тако да им је готово и немогуће да буду сами."

Дивљак потиштено климну главом. У Малпаису је патио зато што је био изкључен из
заједничких актвиности пуебла; у цивилизованом Лондону патио је зато што никако није
могао побећи од заједничких активности, никако бити миран и сам.
"Сећате ли се онога из Краља Лира?" упита он најзад. "'Богови су праведни, а наши
пријатни греси постају средства којима нас муче; зло и мрачно место куда те је довео
коштало га је очију', а Едмунд одговара - сећате се, рањен, на умору - 'Право си рекао, истина
је. Точак је направио пун круг, и ево ме овде.' Шта на то кажете? Зар не изгледа да постоји
бог који управља стварима, кажњава, награђује?"

"Да ли изгледа?" запита Управаљач са своје стране. "Данас се можете упустити у
колико хоћете пријатних греха с каквом штиркињом, нимало не ризикујући да вам
љубавница вашег сина ископа очи. 'Точак је направио пун круг, и ево ме овде.' Али где би
Едмунд био у данашње време? Седео би у пнеуматичној фотељи, с руком око девојачког
паса, сисао жвакаћу гуму на бази полних хормона и посматрао тактилоскопску представу.
Богови су праведни. Нема сумње. Али, у крајњој линији, њигов законик намећу људи који
организују друштво. Провиђење игра како људи свирају."

"Јесте ли сигурни?" упита Дивљак. "Јесте ли сасвим сигурни да Едмунд у тој
пнеуматичној фотељи није кажњен исто онако строго као и рањени Едмнуд који искрвави до
смрти? Богови су праведни. Нису ли они искористили његове пријатне грехе као средство
којим ће га унизити?"
"Унизити? С какве то висине? Као грађанин који је срећан, који вредно ради и
конзумира робу, он је савршен. Наравно, ако одаберете мерила различита од наших, онда
бисте још и морали рећи да је унижен. Само што се човек мора придржавати једне исте
гарнитуре постулата. Не може се играти електромагнетски голф по правилима
центрифугалне лоре."

"Вредност није у процени појединца само. Вредност је ствари и вредност по себи, без
39
обзира на процењивача."
"Ех, ех", побуни се Мустафа Монд, "нисте ли отишли мало предалеко?"
"Кад бисте допустили себи да мислите на бога, не бисте допустили да вас пријатни
греси унизе. Имали бисте разлог да стрпљиво подносите ствари, да будете храбри у свом
делању. Видео сам то код Индијанаца."
"Свакако", рече Мустафа Монд. "Само што ми нисмо Индијанци. Цивилизован човек
нема никакве потребе да подноси ишта што би било озбиљно непријатно. А што се тиче
делања - не дао Форд да му тако шта дође у главу. Цело би се друштвено уређење уздрмало
ако би људи почели да делају на своју руку."

"А шта ћемо са самоодрицањем? Да имате бога, имали бисте и разлог за
самоодрицање."

39
Троил и Кресида, II, 2 (по преводу Ж. Симића и С. Пандуровића).
102