Page 96 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

37
"Инструмената хиљаду би понекад зазвучало ми око ушију, а некад опет гласови."
Дивљаково лице се озари од изненадног задовољства. "Јесте ли га и ви читали?" упита
он. "Мислио сам да овде у Енглеској нико не зна за његове књиге."

"Готово нико. Ја сам један од шачице људи који знају. Наиме, оне су забрањене. Али
пошто ја овде правим закон, ја га исто тако могу и кршити. Некажњено, господине Маркс",
додаде он окренувши се Бренарду. "Што за вас, нажалост, не важи."

Бернард утону у још безнадежнији јад.
"Али зашто су забрањене?" упита Дивљак. Узбуђен што се упознао са човеком који је
читао Шекспира, он за тренутак беше заборавио све остало.
Управљач слеже раменима. "Зато што су старе, то је главни разлог. Старе ствари нам
овде нису потребне."

"Чак и кад су лепе?"
"Онда нарочито. Лепота привлачи, а ми нећемо да људе привлаче старе ствари. Ми
хоћемо да воле нове."
"Али те нове су тако глупе и одвратне. Оне представе, на пример, где се виде само
хеликоптери како лете и где се осећа кад се двоје љубе." Он направи гримасу. "Јарци и
мајмуни!" Једино је у Отеловим речима налазио прави израз за свој презир и мржњу.
"Баш фине животиње, питоме", промрмља Управљач као узгредни коментар.

"Зашто им уместо тога не дате да виде Отела?"
"Па, рекао сам вам, то је стара ствар. Поред тога, не би га ни схватили."

Да, то је било тачно. Он се сети како се Хелмхолц смејао Ромеу и Ђулијети. "Па
добро", рече он после кратке паузе, "онда нешто ново што би личило на Отела, а што би они
могли да схвате."
"То је оно што сви хоћемо да напишемо", рече Хелмхолц, прекидајући дуго ћутање.

"И што никад нећете написати", рече Управљач. "Јер ако би то заиста личило на
Отела, нико га не би схватио, ма колико било ново. А ако би било ново, не би могло личити
на Отела."

"Зашто?"
"Да, стварно, зашто?" понови Хелмхолц. Он је такође заборављао на непријатну
стварност ситуације. Зелен од стрепње и страха, само се Бернард ње присећао; остали су га
игнорисали.
"Зашто?"

"Зато што наш свет није исти као Отелов. Нема лимузина без челика - и нема
трагедија без друштвене нестабилности.
А свет је сада стабилан. Народ је срећан; имају све што желе, а што немају, неће ни
пожелети. Имућни су; безбедни су; никад не болују; не боје се смрти; живе у блаженом
незнању о страсти и старости, не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају ни жена, ни деце,
ни љубавника, дакле никог према коме би галији јаке емоције; тако су обрађени да
практично и не могу а да се не понашају онако како и треба да се понашају. А ако нешто
зашкрипи, ту је увек сома. Коју ви бацате кроз прозор, господине Дивљаче, у име слободе.
Слободе!" Он се насмеја: "Тражите да Делте знају шта је слобода! А сад бисте још хтели да
схвате и Отела! Молим вас!"

37
Бура, III, 2.
95