Page 102 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

закључка да независност није за човека - да је она неприродно стање ствари - да неко време
може послужити, али да нас не може безбедно довести до краја..." Мустафа Монд стаде,
одложи прву књигу, узе другу и поче листати. "Ево, на пример, ово", рече он и поново поче
да чита својим дубоким гласом: "Човек стари, осећа у себи оно свеобухватно осећање
слабости немира, нелагодности, које долази од накупљених година и, тако се осећајући,
замишља да је само болестан, уљуљкујући своје зебње помишљу да је то узнемирујуће стање
последица неког одређеног узрока од кога се он нада да ће оздравити, као од болести.
Узалудних ли нада! Та болест, то је старост, а она и јесте страшна болест. Каже се да је страх
од смрти и оног што долази после смрти то што нагони људе да се окрену вери у својим
познијим годинама. Међутим, моје лично искуство дало ми је убеђење да је верско осећање,
без обзира на сав онај страх и производе маште, склоно да се развија упоредо с нашим
старењем, да се развија зато што, у оној мери у којој се страсти стишавају, а машта и
осећајност постају све мање узбуђени и подложни узбуђењу, наш ум бива све мање ометен у
свом раду, све мање замрачен представама, жељама и забавама које су га некад заносиле;
тада се, као иза облака, појављује бог; наша душа осећа, види, окреће се према извору све
светлости, окреће се природно и неизбежно; јер сада кад је све оно што је свету чула давало
живот и драж почело да отиче од нас, сад кад постојање више није подупрто ни утисцима
споља ни утисцима изнутра, ми осећамо потребу да се ослонимо на нешто чега неће нестати,
нешто што нас никад неће изиграти - неку стварност, неку апсолутну и вечиту истину. Да,
неизбежно се окрећемо богу; јер ово осећање вере је по природи тако чисто, тако разгаљује
душу која га доживљава, да нам надоканђује све остале губитке." Мустафа Монд заклопи
књигу и завали се у фотељу. "Једна од безбројних ствари на небу и земљи о којима ови
филозофи нису ни сањали јесте управо ово", (он махну руком), "ми, модрени свет. 'Од бога
се може бити независтан само док је човек млад и док му све напредује; независност вас неће
безбедно довести до краја.' Е па, ми сад имамо и младост и напредак до самог краја. Шта из
овога произилази? Очигледно то да можемо бити независни од бога. 'Осећање вере
надокнађује нам све губитке.' Али ми немамо губитка које треба надокнадити; осећање вере
је сувишно. Зашто да тражимо замену за младалачке жеље, кад младалачке жеље уопште не
слабе? Замену за забаве, кад у свим тим лудоријама уживамо до саме смрти? Каква нам је
потреба за одмором кад нам се и тело и душа трајно радују активности? За утехом, кад
имамо сому? За ма чим непревртљивим, кад имамо друштвено уређење?"
"Ви, значи, мислите да бог не постоји."

"Не, ја управо мислим да он врло вероватно постоји."
"Па онда зашто..."

Мустафа Монд га заустави. "Али он се разним људима приказује на разне начине. У
премодерним временима он се приказао онако како је описано у књигама. Данас..."

"Како се приказује данас?" упита Дивљак.

"Па ето, приказује се својим одсуством, као да га уопште и нема."
"То је ваша кривица."
"Боље реците да је кривица до цивилизације. Бог је неспојив с машинама,
медицинском науком и општом срећом. Човек се мора опредељивати или за једно или за
друго. Наша цивилизација се определила за машине, медицинску науку и срећу. Зато и
морам да ове књиге држим под кључем у сефу. За нас је њихова садржина скаредна. Људи би
се саблазнили кад би..."

Дивљак га прекиде. "Али зар није природно осећати да постоји бог?" "То је управо
тако као кад бисте питали да ли је природно употребљавати патент-затварач на
панталонама", саркастично рече Управљач. "Подсећате ме на једног од тих старих учењака,
неког Бредлија. Он је дефинисао филозофију као изналажење слабих разлога за оно у шта

101