Page 98 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

него линија најмањег отпора. Процес обраде представља полагање шина по којима он има да
се креће. Он ту не може ништа - он је судбински предодређен. Чак и кад га изруче, он остаје
у боци - невидљивој боци инфантилних и ембрионалних фиксација. Разуме се, свако од нас",
замишљено продужи Упрваљач, "оџиви свој живот у боци. Додуше, ако смо којим случајем
Алфе, наше боце су, релативно говорећи, огромне. Жестоко бисмо патили ако би нам се тај
простор стеснио. У боце нижих каста не може се налити сурогат шампањца за више касте. То
је теоретски очигледно, а испробано је и у пракси. Резултат кипарског експеримента био је у
том погледу убедљив."

"А какав је био тај експеримент", упита Дивљак.
Мустафа Монд се осмехну. "Па, то би се сасвим лепо могло назвати експеримент
поновног флаширања. Почело је 473. године Ф. Е. По наредби Управљача, с Кипра је
исељено целокупно становништво, после чега је обављена реколонизација. У ту сврху
послали су специјално припремљену серију од двадесет две хиљаде Алфа. Дата им је сва
пољопривредна и индустријска опрема и препуштено им је да сами собом управљају.
Резултат се потпуно поклопио с теоријским предвиђањима. Земљу су лоше обрађивали,
организовали су штрајкове у свим фабрикама; газили су законе; нису извршавали наређења;
сви којима су пали у део послова нижих каста стално су сплеткарили да би дошли до посла
виших, а они опет који су имали послове виших каста, бавили су се контрасплеткарењем да
би по сваку цену остали на својим местима. За мање од шест година дошло је до првокласног
грађанског рата. Кад је изгинуло деветнаест хиљада од првоодабране двадесет и две,
преживели су једногласно упутили петицију Управљачу да поново преузму управљање над
острвом. Што су ови и урадили. И ту је био крај једином друштву у историји састављеном од
самих Алфа."

Дивљак уздахну, дубоко.

"Идеалан однос у структури становништва", рече Мустафа Монд, "заснива се на
принципу леденог брега - осам деветина под водом, једна деветина изнад."

"А ови под водом, јесу ли они срећни?"
"Срећнији него они изнад. Срећнији, на пример, него ови ваши пријатељи." Он показа
руком Хелмхолца и Бернарда.
"И поред оног страшног рада?"

"Страшног? Они сами не сматрају га таквим. Напротив, они га воле. Послови су лаки,
детињски једноствани. Седам и по сати лаког рада који не исцрпљује, а после тога следовање
соме, плус игре, плус неограничено парење, плус тактилоскоп. Шта им више треба?
Додуше", додаде он, "могли би да захтевају краће радно време. Разуме се, ми бисмо им га
могли дати. Технички би било сасвим једноставно свести радно време свих нижих каста на
три или четири сата дневно. Само, да ли би они зато били срећнији? Не би. Покушало се и
то, пре нешто више од једног и по века. За целу Ирску је одређено четворочасовно радно
време. А резултат? Нереди и повећана потрошња соме; толико. Та додатна три и по сата
слободног времена толико су била далеко од тога да буду извор стреће и задовољства, да су
људи узимали сома-одмор од њих. Биро за проналаске препу је планова за технолошке
поступке којима се штеди у времену. Има их на хиљаде." Мустафа Монд начини један широк
покрет руком. "А зашто их ми не спроводимо? За добро радника. Натоварити им сувише
слободног времена била би чиста свирепост. Исто је и у пољопривреди. Ми бисмо могли да
синтетички производимо све намирнице, до последње мрве. Али ми то не радимо. Више
волимо да трећину становништва држимо у пољопривреди. За њихово добро - зато што на тај
начин производња намирница траје дуже него фабричким путем. Уз то, морамо да водимо
рачуна и о својој стабилности. Не желимо да мењамо ствари. Свака промена угрожава
стабилност. То је још један разлог зашто тако шкрто примењујемо нове проналаске. Свако

97