Page 52 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

9
зарад моје боје . Одувек је тако било. Одувек." У младићевим очима појавише се сузе; он се
постиди и окрете.
Ленина запрепашћено заборави на несташицу соме. Она откри лице и, први пут,
погледа непознатог младића. "Хоћете да кажете да сте желели да вас ударају тим бичем?"

Погледа још увек одвраћена од ње, младић потврди гестом. "За добро пуебла - да дође
киша и да кукуруз порасте. И да се умилостиве Пуконг и Исус. И, сем тога, да им покажем
како могу да поднесем бол без јаука. Да", и његов глас одједном друкчије зазвуча, он се
окрете поносито испрешен, изазовом истурене браде, "да покажем да сам човек... О!" Дах му
се пресеће од узбуђења и он ућута и исколачи очи. Први пут у животу угледао је лице
девојке чији образи нису били боје чоколаде или псеће коже, чија је коса била светлосмеђа, с
трајном ондулацијом, и на чијем је лицу (запањујућа новина!) био израз благонаклоне
заинтересованости. Ленина му се осмехивала; тако згодан момак, мислила је, тако дивног
тела. Крв јурну и опет виде како му се смеши и узбуђење га толико преплави да је морао да
се окрене и да се прави да врло напрегнуто посматра нешто на супротној страни трга.

Бернардова питања скренуше му мало пажњу. Ко? Како? Када? Одакле? Не скидајући
очи с Бернардова лица (јер је толико страсно жудео да види Ленинин осмех да се просто није
усуђивао да је погледа), младић покуша да објасни. Линда и он - Линда је његова мајка (на
ову реч Ленина се збуни) - били су странци у резервату. Линда је пре много времена дошла с
Оне Стране, одавно, још пре него што се он родио, са човеком који му је отац. (Бернард
начуљи уши.) Била је пошла сама у шетњу по оним планинама тамо на северу, пала низа
страну и повредила главу. ("Наставите, наставите", узбуђено рече Бернард.) Неки ловци из
Малпаиса су је нашли и довели у пуебло. Што се тиче човека који му је био отац, Линда га
више није видела. Он се звао Томи (тако је, Д. Ц. име је било Томас). Мора бити да је
одлетео натраг на Ону Страну, без ње - одвратан, зао, неприродан човек.

"И тако сам се ја родио у Малпаису", закључи он. "У Малпаису." И затресе главом.
Како је била прљава и бедна та кућа на ивици пуебла!
Међупростор од прашине и ђубрета раздвајао ју је од села. Два изгладнела пса
њушкала су по отпацима испред врата. Унутра је, кад уђоше, сумрак смрдео, и одјекивао од
зуке мува.
"Линда!" позва младић.

Из друге собе зачу се охрапавели женски глас: "Ево ме."
Чекали су. У судовима који су лежали на поду стајали су остаци једног, ако не и више
обеда.

Врата се отворише. Једна врло гојазна плавокоса скво прекорачи праг и стаде
посматрајући незнанце, фиксирајући их с неверицом, отворених уста. Ленина с гађењем
примети да жени недостају два предња зуба. А остали су имали такву боју... Она се стресе.
Горе од оног старца. Тако дебела. И још ове боре на лицу, млитавост, набори. И опуштени
образи, с тамноцрвенкастим мрљама. И црвене жилице на носу, подливене очи. И тај врат -
тај врат; и ћебе које је носила преко главе - поцепано и прљаво. И, испод смеђе врећасте
хаљине, те огромне груди, избочен трбух, кукови. Много горе од оног старца, још много
горе. Наједном сподоба избаци бујицу речи, притрча јој раширених руку и - Форде! Форде!
па то је огавно преко сваке мере, њој умало није припала мука - стеже је на избочину, на
груди, и поче да је љуби. Форде! да је љуби, балавећи, а смрдела је ужасно, сигруно се никад
и не купа, и просто баздила за ону одвратну течност што се ставља Делтама и Епсилонима у
боце (није, није оно истина за Бернарда), просто је заударала на алкохол. Ленина се отрже
што је дуже могла.

9
Млетачки трговац, II, 1 (превод др М. Богадновића).
51