Page 53 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Сучели се с расцмиздреним лицем; сподоба је плакала.

"Куку мени, слатка моја." Бујица речи је потекла уз јецаје. "Ти немаш појам колико
сам - после толико година! Цивилизовано лице. Јесте, и цивилизована одећа. Зато што сам
мислила да више никад нећу видети праву ацетатну свилу." Она пипну рукав Ленинине
кошуље. Нокти су били црни. "И овај диван шортс од вискозног сомота! Знаш, слатка, ја још
чувам мој стари костим, онај у коме сам дошла, ту ми је у сандуку. Показаћу ти га после.
Додуше, ацетат је сад сав у рупама. Али фишеклије; дивне, беле - само ове твоје од зеленог
сафијана су ипак лепше. Е, слабу сам ја вајду видела од мојих фишеклија." Сузе јој поново
потекоше. "Вероватно ти је Џон већ рекао колико сам пропатила - а нигде соме, ни за лек.
Само понекад гутљај мескала, кад га је доносио Попе. Попе је, то је један младић кога сам
некад познавала. Али после је тако тешко, од тог мескала, а од пејотла припада мука; поред
тога од пејотла се сутрадан човек ужасно стиди. А ја сам се толико стидела. Помисли само: ја
Бета - да се породим: стави се на моје место." (Ленина уздрхта при самој помисли.) "Иако
грешка није до мене, кунем ти се; ја још ни данас не знам како се то десило: увек сам радила
Малтусове вежбе - знаш, на бројање, један, два, три, четири, увек, кунем ти се; али опет није
помогло; а, наравно, овде нема Центра за прекид трудноће. Узгред, је ли Центар још доле у
Челсију?" Ленина климну главом. "И још осветљен рефлекторима уторком и петком?"
Ленина поново климну. "Она дивна кула од розе стакла!" Сирота Линда подиже лице и,
затворених очију, у екстази, загледа се у сјајну запамћену слику. "А река ноћу", прошапта
она. Крупне сузе јој полако избише испод чврсто стиснутих капака. "О, а онда, увече,
повратак из Стоук Поџиза хеликоптером. Па купање у топлој води, па вибро-вакуум
масажа... Али ето." Она уздахну дубоко, одмахну главом, поново отвори очи, шмркну
једном-двапут, усекну се у прсте и обриса о сукњу. "Јао, извини, молим те", рече она као
одговор на Ленинину нехотичну гримасу гађења. "Није требало то да урадим. Извини. Али
шта да радим кад нема марамица? Сећам се како ми је тешко падало, сва она прљавштина, а
ништа асептично. Имала сам страшну посекотну на глави кад су ме донели овамо. Не би ти
никад пало на памет шта су ми привили. Ђубре, голо ђубре. А ја сам им говорила:
'Цивилизација је стерилизација.' И рецитовала оно: 'Пре и после јела треба руке прати,
детерџента јаког свако ће ти дати', као да су деца. Али, наравно, нису ме разумели. Како би и
могли? На крају сам огуглала. Најзад, како може да се одржава чистоћа кад нема инсталација
за топлу воду? А тек ова хаљина. Ова одвратна вуна - ни принети ацетату. Траје сто година.
А ако се поцепа, треба да се крпи. Али ја сам Бета; радила сам у одељењу за оплођење; нико
ме није учио тако нечему. То није ни био мој посао. Уосталом, код нас се никад и не крпи.
Кад се одело поцепа, баци се и купи се ново. 'Боље ново набављати него старо преправљати.'
Зар није тако? Она се осврте; виде да су их Џон и Бернард били напустили и да шетају горе-
доле по прашини и ђубрету испед куће; и поред тога се наже према Ленини, која се укочи и
скупи, наже се толико близу да је издахнути смрад отрова за ембрионе заголицао маље на
Ленином образу, и промукло прошапта: "Ево, на пример, ево како се они овде имају. Луди,
велим ти, потпуно луди. Свако припада свима - зар не? Зар не?" понови она, вукући Ленину
за рукав. Ленина климну главом окрентом у страну, испусти дах који беше задржала и некако
успе да удахне други, релативно неокужен. "Е, а овде", настави Линда, "овде се припада само
једној особи. А ако хоћеш да се имаш с људима као што је нормално, остали мисле да си
покварена и антисоцијална. Онда те мрзе и презиру јер су им мужеви долазили код мене.
Што да не долазе? А онда су јурнуле на мене... Не, било је ужасно. Не могу да ти причам."
Линда покри лице рукама и уздрхта. "Ове жене овде су толико зле. Луде. Луде и свирепе. И,
наравно, немају појма о Малтусовим вежбама, ни о боцама, ни о изручивању, ни о чему. Те
тако се стално порађају - као кучке. Одвратно. А кад само помислим да сам ја... О, Форде,
Форде, Форде! Ипак ми је Џон био велика утеха. Не знам шта бих без њега. Иако се толико
секирао кад год би ми неки човек... Чак и кад је био мали. Једанпут је покушао (али тада је
био мало већи) да убије сиротог Ваихусиву - или ће то бити Попе? - само зато што сам се
понекад имала с њима. Зато што никако нисам могла да му утувим у главу да се тако ради у
цивилизованом свету. Али лудило је заразно, вероватно. У сваком случају, изгледа да је то на
52