Page 54 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

Џона прешло од Индијанаца. Јер, наравно, стално је био с њима. Чак и кад су били тако
одвратни према њему и нису га пуштали да ради све што је другим дечацима било
дозвољено. Што и није било лоше, на неки начин, јер ми је тако било лакше да га мало
обрадим. Али немаш појма колико је то тешко. Толико ствари човек не зна; није био мој
посао да знам. Мислим, кад те дете пита како функционише хеликоптер, или ко је створио
свет - шта да му одговориш ако си Бета и ако си радила у одељењу за оплођивање? Шта да
му одговориш?"

8.
Напољу, по прашини и међу гомилама ђубрета (сада су била четири пса), Бернард и
Џон су полако ходали горе-доле.

"Тешко ми је да схватим", говорио је Бернард, "да реконструишем. Као да живимо на
различитим планетама, у различитим столећима. Мајка, сва ова прљавштина, богови,
старост, болест..." Он затресе главом. "Скоро незамисливо. Нећу никако моћи да схватим ако
ми не објасните."
"Шта да објасним?"

"Ово." Он показа руком пуебло. "Оно." Кућицу изван села. "Све. Цео ваш живот."
"Али шта се ту може рећи?"

"Све од почетка. Откад знате за себе."
"Откад знам за себе." Џон се намршти. Завлада дуго ћутање.

Било је врло топло. Појели су много тортиља и слатког кукуруза. Линда рече: "Ходи,
душо, ходи да легнеш." Легоше заједно у велики кревет. "Певај", и Линда запева. Запева:
"Пре и после јела треба руке прати" и "Буји-паји, мало луче, убрзо ће да те изруче." Глас јој
је био све тиши и тиши...
Чу се гласна бука; он се трже и пробуди. Поред кревета је стајао човек, огроман,
страшан. Нешто је говорио Линди, а Линда се смејала. Била је повукла ћебе до браде, али га
је он поново свукао. Коса му је била налик на два црна ужета, а око руке је носио лепу
сребрну гривну с плавим каменчићима. Гривна му се допала, али га је ипак било страх; он
сакри лице уз Линдино тело. Линда стави руку на њега и он се осети сигурнијим. Оним
другим речима које није разумевао тако добро, она рече човеку: "Не можемо од Џона." Човек
баци поглед на њега, затим поново на Линду, и тихо рече неколико речи. Линда рече: "Не."
Али човек се саже преко кревета према њему, а лице му је било огромно, страшно; црна ужад
косе додиривала је ћебе. "Не", поново рече Линда, и он осети како га њена рука стеже јаче.
"Не, не!" Али човек га дохвати за руку; то га заболе. Он врисну. Човек испружи другу руку и
подиже га. Линда га је и даље држала, и даље говорила "Не, не." Човек рече нешто кратко и
љутито, и њених руку наједном нестаде. "Линда, Линда." Бацакао се и извијао; али човек га
однесе до врата, отвори их, стави га на под усред друге собе, и оде затворивши врата за
собом. Он устаде, потрча до врата. Кад се подигао на врхове прстију таман је успео да
дохвати велику дрвену резу. Он је подиже и поче да гура; али врата се нису отварала.
"Линда", повика он. Она није одговарала.

Сећао се велике одаје, прилично мрачне; била је пуна великих дрвених предмета за
које су били причвршћени канапи, и око којих је стајало пуно жена - ткале ћебад, како му
рече Линда. Линда му рече да седи у углу са осталом децом док она буде помагала женама.
Он се дуго играо с дечацима. Одједом жене почеше да говоре гласно, почеше да гурају
Линду, а Линда је плакала. Она изађе на врата, а он потрча за њом. Упита је зашто су жене
љуте. "Зато што сам поломила нешто", рече она. А онда се и она разљути. "Откуд ја могу да
знам како се тка?" рече она. "Дивљаци једни." Он је упита шта су то дивљаци. Кад су стигли
кући, Попе је чекао на вратима; он уђе заједно с њима. Имао је мешину пуну течности која је
53